Пише: Елис Бекташ
Дино Мустафић, босанскохерцеговачки политички пропагандист, филмски и театарски радник и актуелни директор Народног позоришта у Сарајеву, дао је интервју словеначкој Младини, који је потом пренијет на мостарски портал Тачно. У разговору са новинарком Хени Ерцег Мустафић је, по ко зна који пут током своје каријере, изнио широк асортиман конфекцијских фраза и генерализација лишених сваког смисла и значењског садржаја, па се тим пропагандистичким каламбуром не би имало сврхе бавити, када то не би био парадигматски модел друштвеног и политичког активизма ком прибјегавају многи културтрегери и изван Сарајева, без обзира на политичку, идеолошку, националну или ма коју другу лојалност.
Мустафић, Хаџихафизбеговић, Кустурица, Пашовић, Србљановић, Бјелогрлић, Трифуновић, Пејаковић… али и Јерговић, Бећковић, те недавно преминули Сидран само су неки из бројне ергеле културтрегера који већ деценијама слуђују јавност својим популизмом и својом демагогијом, при чему се њихови наративи разликују и у стању међусобног конфликта су само површински, но суштински је ту ријеч о методолошки јединственом приступу, о хипнотисању јавности општим мјестима и паролама које се изговарају са позиције интелектуалне, али и етичке, узвишености и неупитности. А свака позиција која тежи да буде неупитна, лажна је па и опасна.
Искусна и изверзирана Хени Ерцег Мустафићу вјешто асистира и својим му питањима отвара маневарски простор за општа мјеста и ублехе, па тако већ у првом питању које гласи „Да разговарамо прије десет, петнаест година, би ли у односу на данас било икакве разлике у друштвима у којима живимо или је све остало исто, с озбиљним мањком демокрације, али зато вишком емотивног, националног заноса, боље казано сваком врстом искључивости? И како то тумачиш?“, она темељни друштвени проблем своди на однос између количине демократије и ексклузивистичких заноса, односно емоција.
Ерцег, као и њен саговорник, обоготворује и табуизира демократију, не схватајући да је она само техне која се у одређеном друштвеном оквиру може експлоатисати са више или мање успјеха, али да она нипошто није сврха сама по себи, већ искључиво алатка којом се могу исклесати легализам, идеја јавног добра и други стубови друштвене свијести, али се они том истом алатком, користи ли се она невјешто, могу и порушити.
Ерцег притом веома перфидно редукује укупну друштвену свијест на њене екстремне вриједности и у том је послу не омета ни чињеница да води разговор са човјеком који се неометано креће читавим тим простором емотивне и националне занесености и сваке врсте искључивости, док истовремено сам поступа као комесар и другима затвара простор јавног дјеловања користећи свој утицај иза кулиса тог простора.
Елис Бекташ: Амерички трбухозборац Шајиновић и незнање као императив подобности
Мустафић на горње питање не нуди одговор, већ испаљује тираду произвољних оцјена о контаминацији најширег јавног простора вулгарним етнонационализмом и примитивизмом. Неке од тих оцјена нису посве нетачне, али та њихова скоро случајна тачност нема никаквог значаја јер Мустафићу не пада на памет да постави питање због чега је то тако, још мање да преиспита валидност властите судачке позиције, већ једноставно наступа као првосвештеник демократије и хуманизма у властитој визури, а каква је то визура, видјећемо мало касније.
Истовремено му не пада на памет да се запита како је могуће да у једном друштвеном одсјечку, који је у власти етнонационализма и његових заноса и искључивости један хуманист попут њега буде постављен на чело капиталне културне институције. Политике искључивости себи обично не допуштају такве гафове. Или ће ипак бити да Мустафић баш и није толико опасан противник етнонационализма каквим себе представља. Уосталом, сва његова тртљања спротиву национализма увијек су била селективна у избору својих мета и Мустафић се никада није критички осврнуо на коријене и темеље етнонационализма у политичком Сарајеву и на територијама које му гравитирају, већ је то вјешто избјегавао заузимањем позиције жртве и праведника, а као аргументе за то нудећи устаљене пропагандне фразе чије преиспитивање Мустафић не допушта и сваки такав покушај ће спремно прогласити не само ревизионизмом, већ и самим фашизмом.
На наредно новинарско питање, оно о идентитеској припадности и слободи човјека, Мустафић опет испаљује низ сладуњавих и испразних фраза које не могу издржати ни најповршнију мисаону провјеру. Па тако он ламентира да је „мој “гријех” што не одступам од увјерења да наш прави идентитет не одређују националност, вјера, језик и поријекло, већ духовне и цивилизацијске вриједности које обликују људско достојанство.“ Било би занимљиво чути Мустафића како одговара на питање које су то тачно духовне и цивилизацијске вриједности које обликују људско достојанство и колико су такве вриједности универзално прихваћене.
Његов одговор на то питање показао би да Мустафић елитистички, па на неки начин и културфашистички, одриче аутентичност идентитета огромним друштвеним масама, проглашавајући их за малтене ниже облике живота од освијештених и узвишених хуманиста у какве он себе убраја. А такав приступ питању идентитета није ништа безопаснији од колективистичких идентитарних манипулација. Идентитет је прије свега математичко питање, питање подударности свијести бића са властитим онтолошким, али и феноменолошким, па и метафизичким садржајем, но он је уједно и простор слободе, барем у потенцији, простор у ком човјек има право да самога себе дефинише. Наравно, један од сегмената идентитарног устроја јесте и начин на који свијет перципира посједника иденитета, а колико ће та перцепција одредити идентитет, тешко је питање на које се не смију нудити мустафићевски поједностављени агитпроповски одговори.
У наредном блоку питања Хени Ерцег са Мустафићем претреса питање државе Босне и Херцеговине, односно немогућности њене трансформације у грађанску државу. И ту Мустафић наступа фарисејски и агитпроповски, нудећи читаву лепезу устаљених идеализацијских фраза и флоскула које животињском упорношћу одбијају да прихвате стварност. Но није ту ријеч само о идеалистичкој наивности каква би више приличила неком егзалтираном средњошколцу. Погледају ли се мало пажљивије његови одговори, постаће развидно да Мустафић наступа као паладин и гардист изетбеговићевске визуре Босне и Херцеговине, као доминантно бошњачке државе у којој остали народи могу да живе, али са свијешћу да ту нису примагенитурни.
Да претходна оцјена није претјерана, показује и сљедећа Мустафићева реченица: „Историјска је одговорност на грађанским партијама да покажу стварну мултиетничку платформу лишену могућности мајоризације босанских Срба и Хрвата.“ Овај је исказ споран из најмање два разлога. Прво, зато што Мустафић не говори о опасности мајоризације Бошњака, јер њих очито сматра темељним и већинским народом који има могућност мајоризације мањинских народа, али ту могућност, по Мустафићу, не треба да користи. Друго, зато што он грађанску свијест своди на елитистичку мултиетничност, не схватајући да је она немогућа без нације, односно да се зачеци грађанске свијести у модерној Европи јављају тек када су национални пројекти довољно ојачали и када су успоставили своје државне апарате.
Мустафић не разумијева да су национална и грађанска свијест нужне једна другој и као корективи и као заштитници, јер се једна бави друштвом као дијелом свијета и штити то друштво пред спољним искушењима и опасностима, а друга дјелује изнутра у настојању да то друштво претвори у подношљив простор живљења за све његове чланове. Друштва у којима превлада само једна од те двије свијести, осуђена су или на таворење у заосталости и на подређену улогу у свјетским токовима или на брзи нестанак.
Колико Мустафић не разумијева појмове којима се разбацује, најзорније показују сљедеће ријечи: „Моја генерација није одрасла у етничкој Босни, већ у секуларном и грађанском друштву.“ Тачно је да социјалистичка Босна и Херцеговина није била ексклузивно етничка, али само стога што је била у власти комунистичке партије која је пропустила историјску прилику да се суочи са дубоким повијесним траумама те земље, које су у доброј мјери етничке природе, и да потражи начин за њихово изљечење и превазилажење.
Но само посвемашњи политички идиот може секуларним и грађанским назвати једно једнопартијско друштво чији је режим чуван полицијском репресијом и чија је владајућа идеологија структурално опонашала абрахамски религијски модел, са Брозом као замјеном за Бога, односно друштво у ком се правосуђе, сваки пут кад је било доведено пред избор право или подобност, опредјељивало за ово друго.
Мустафић, дакле, не зна шта значе појмови секуларизма и грађанске свијести, већ се њима разбацује произвољно, знајући да то није јасно ни већини његовог публикума, а у свему томе остају нејасне двије ствари. Прво, гдје је ту етичка одговорност хуманистичког прегаоца према јавности којој се обраћа и како Мустафић успијева да помири властито пропагандистичко пехливанство са доживљајем себе као борца за боље и праведније друштво, односно како је могуће успоставити такво друштво на накарадно употребљаваним појмовима? И друго, на чему Мустафић заснива своје убјеђење да би најшире друштвене масе, а поглавито Срби и Хрвати, требали поклонити повјерење његовом позиву у грађанско друштво, када ни он сам не схвата о чему говори?
Када говори о српским и хрватским политикама и њиховом односу према Босни и Херцеговини, он их ексклузивистички своди на симплификације формиране у ратној пропаганди, чиме показује да је и данас оно што је био деведесетих – пропагандист избетбеговићевске војне машинерије. Умјесто да се запита због чега његова халуциногена визура Босне и Херцеговине као унитарне грађанске државе са шећерном глазуром од давно угашеног ЗАВНОБиХ-а не улијева повјерење као оквир који ће бити резистентан на искушења и који се неће претворити у пакао за дио својих житеља као што је био претворен током аустро-угарске окупације или током НДХ, Мустафић инсистира на устаљеним фразама о хегемонистичким и освајачким аспирацијама са истока и о криминогеним структурама са непосредног запада које имају сличне аспирације.
Двије ствари демаскирају Мустафића у таквим оцјенама. Прво је то избор реторике, па тако он српску политику означава као нужно хегемонистичку и освајачку, а хрватску политику сматра за жртву коруптивних и криминализацијских процеса који су је захватили, а ето, Загреб иначе не би био такав. Друго, Мустафић никада не проговара о криминогеној природи ратних и поратних власти у политичком Сарајеву, изузев што ту и тамо на друштвеним мрежама напише некакав разводњен и млитав отклон који се чак не може назвати осудом, а камоли критичким засјеком у природу ствари, већ се задовољава да скаредне појаве у тој власти прогласи малтене случајним застрањењем.
То је, на неки начин, и разумљиво, па и поштено из Мустафићеве позиције, јер заиста не би било праведно да се он, као миљеник и синекурац политичке изетбеговићевштине још из златног доба Тимура Нумића, човјека за актовком из које су се немилице дијелили новци културтрегерима попут данашњег директора Народног позоришта у Сарајеву, обрушава на оно што га је створило и што му је омогућило да ужива у естаблишментарним благодетима, упркос релативно скромним резултатима у матичној области чинодејствовања који се медијски напухују до границе бурлеске и фарсе. Уосталом, сам Мустафић добро зна колико је његових представа доживјело само једно или два извођења, једноставно зато што не побуђују интересовање.
Он, међутим, није спреман на жртву у својој борби за боље и праведније друштво, већ остаје досљедан салонски љевичар у ком се врпољи босански (читај: бошњачки) унитарист, па тај салонски љевичар глуми борца против национализма и других застрањења, али му не пада напамет да се одрекне комодитета који му је тај исти национализам омогућио, а унитарист у њему користи сваку прилику да протежира ратне пропагандне митове у чијем је креирању учествовао или барем да их заштити од критике.
И све то зачињава тртљањем о антифашизму, ког он доживљава као некакав строго артикулисан свјетоназор и скоро јасно омеђену идеологију, не схватајући да антифашизам не представља ништа друго доли лабав и магловит савез многих свјетоназора, политика и идеологија који су се, свако из својих разлога, супротстављали фашизму и његовим варијететима попут нацизма, при чему тај антифашизам никада није успоставио своје јединствене вриједности по којима би било могуће препознати га увијек и свуда. Другим ријечима, бити антифашист на мустафићевски начин, то значи не бити ништа друго доли папагај.
А можда би оставка на директорску позицију капиталне националне културне институције и самоизгон на друштвену маргину, некакво симболичко, нипошто стварно, самоспаљивање по узору на Јана Палаха, Мустафића учинили аутентичнијим борцем за боље и праведније друштво. Ако ништа друго, његов одлазак у самоизгон са јавних и буџетских функција не би био само хвалевриједан чин протеста, већ би он на тај начин поштедио јавност својих незналачких инвектива и ублеха и пустио је да се сама носи са искушењима којима је изложена. У сваком случају, јавност не би ништа изгубила, а изгледи да нађе свој пут из лавиринта у који је доведена знатно би се повећали без мустафићевских испразних пропагандистичких фраза и перфидних флоскула које су лишене смисла, да би се у њих могле смјестити хипнотичке и по ум паралишуће поруке.
На крају, читалац којем није досадно, може искористити овај текст као призму за поглед на било којег на почетку именованог културтрегера, па ће и сам схватити да су све то штеточине и слугани политичких естаблишмента који својим тртљањем и ублехарењем само скрећу пажњу са стварних проблема и искушења на грбачи овдашњих друштава.
