Пише: Елис Бекташ
Национални парк Сутјеска страдао је, скупа са Зеленгором и дијеловима прашуме Перућица, у ватреној стихији која је букнула прије седам дана. Надлежне службе још увијек не могу процијенити насталу штету, али она је несумњиво огромна, јер је ватра поред драгоцјене флоре уништила и срниште на Зеленгори. Пожар је у међувремену стављен под контролу, али не и потпуно угашен, а пресудну улогу у гашењу имале су летачке посаде Оружаних снага БиХ, Хеликоптерског сервиса РС и МУП-а Републике Србије, које су избациле неколико стотина тона воде на пожариште али и омогућиле маневар земаљским ватрогасним снагама, превозећи их на тешко приступачне локације.
Ватрогасци, како они земаљски, тако и они небески, и овај пут су показали да су дорасли и најтежим искушењима и да свој посао знају обавити и у најсложенијим условима. То се, нажалост, не може рећи за политичаре у Дејтонлуку, који су и овај пут пали на свим могућим испитима, осим на испиту људског покварењаштва, политичког идиотлука и друштвеног велеиздајништва. Те су испите политичари положили с највишим оцјенама, summa cum laude рекло би се.
Неспособност и неспремност којима је Босна и Херцеговина дочекала овогодишње пожаре нису свјеже узгојени плодови. Оне су брижљиво и методично узгајане годинама, а тај градинарски посао обављале су многе гарнитуре политичара уједињене у свом презиру према идеји јавног добра, у којима су се, као у каквом психоделичном и схизoфреном игроказу, стапали вулгарни материјализам марксистичких курсиста, примитивни и фолклорни национализам у ком не постоји ништа национално те некаква перверзна духовност која докончава са хоџама и поповима који поцупкују на отварању тржних центара и бензиских пумпи. И управо је тај презир према идеји јавног добра и према животу самом, који већ деценијама посрће под теретом штеточинске грабежи и култа смрти, можда и једини простор уједињености политичара у Дејтонлуку, простор у ком се они разликују колико се сасушено псеће говно у парку разликује од другог псећег сасушеног говнета на другом крају тог истог парка.
Пожарне стихије, скупа са земљотресима, међу најстрашнијим су непријатељима живота. Они на својој страни увијек имају елемент изненађења, снага којом располажу несхватљиво је разорна а уз то нису вођени интелигенцијом, већ рудиментарним природним законима па су стога ћудљиви и непредвидљиви за човјека и његова крхка знања о свијету. Једине предности које човјек може имати у борби против ватрених стихија и земљотреса јесу припремљеност, дисциплина и рационална усклађеност напора. Али да би једна људска заједница имала те предности на својој страни, она не смије бити повјерена на управу људском отпаду и његовом слуганству пред личним интересима и интересима, како се то популарно вели, страних центара моћи.
Босна и Херцеговина располаже минималним ваздухопловним ресурсима, а и оне летјелице које има на располагању у оквиру Оружаних снага и Хеликоптерског сервиса РС не спадају у намјенска средства за противпожарну борбу, премда се у ограниченом обиму могу користити и на таквим задацима. Да би експлоатација расположивих средстава постигла оптимални ефекат, нужни су рационално планирање и тијесна координација усклађена са стварним потребама и са ситуацијом те остварена и по хоризонтали, између различитих тијела и агенција, и по вертикали, односно између различитих нивоа власти.
Сутјеска, Зеленгора и Перућица овогодишњи су пожар дочекали без иједног испуњеног услова да борба против њега буде брза и ефикасна, а сав терет те борбе пао је на плећа ватрогасних јединица и хеликоптерских посада. А само посвемашњи идиот може вјеровати да је то довољно и да та борба може бити успјешна без подршке других агенција и, изнад свега, подршке виших нивоа власти. А шта раде виши нивои власти у погледу обезбјеђивања подршке? Па ништа, односно ништа корисно, али зато раде много тога штетног. И то штеточинство траје већ годинама па и деценијама.
Прије свега, успјели су ресурсе за противпожарну борбу свести на минимум, и то углавном онај из донација, што је на неки начин и разумљиво за једну у основи фукарску онтологију каквом су прожети овдашњи политичари и која остаје фукарска чак и кад им се имовински картон удебља до претилости која изазива гађење. На чело надлежних тијела за борбу против непогода и катастрофа доводили су послушнике са задаћом да и ту спроводе своје штеточинско дјеловање, попут ноторног Фахрудина Солака који је као први човјек Федералне управе цивилне заштите годинама служио миндеру за крпљење буџетских рупа и друге малверзације. А законодавна тијела на државном и на ентитетским нивоима никад нису нашла за сходно да донесу законе који би омогућили ефикасну и усклађену борбу против природних и других катастрофа.
Током свих ових година, кад год би ватрена стихија похарала неки дио Босне и Херцеговине, политичари, и то они са највишег нивоа, утркивали су се у егзалтираним најавама и свечаним заклетвама да ће набавити канадере. Наравно, све су то одреда технолошки идиоти који не схватају шта је тачно канадер, какве улоге испуњава и какве су му могућности. За њих је канадер постао чаробна ријеч, магијска формула која се изговара када је вријеме да се зацрвене од стида и да заувијек зашуте. А чак и да су купљени ти фамозни канадери, њихова би судбина скоро сигурно била тужна и веома брзо би завршили као неупотребљиви комади опреме, зато што овдашњи политичари имају фетиш на дилетанте, хохштаплере и посједнике сумњивих диплома.
У вербалној политици такви можда и могу имати неку практичну вриједност, али захтјевна летјелица попут канадера тражи струку. А струке – нема. Нити је може бити тамо гдје се са највиших нивоа упорно шаљу поруке да је струка од трећеразредног значаја и да послушник са сумњивом дипломом увијек има предност над квалификованим и компетентним стручњаком. Штавише, у овдашњим се политичарима током година развио и некакав животињски страх од струке, јер је струку теже држати на узици и у позицији уцјењености од јазаваца са сумњивим дипломама.
Као да све то није било довољно, министар одбране Зукан Хелез потрошио је неколико мјесеци бранећи Алијину Босну и Херцеговину од Милошевићеве солдатеске и спречавајући хеликоптере из сусједне Србије да се привремено базирају у БиХ, како би ојачали капацитете за противпожарну борбу. Тако је Зукан изравно угрозио постојећу Босну и Херцеговину и њега блага, а притом није одбранио ону Алијину јер она, као ни Милошевићева солдатеска, одавно не постоји. А са разним Зуканима у власти, тешко да ће и ова још дуго потрајати.
Власти из Српске, с друге стране, оклијевале су и одгађале упућивање захтјева за ангажовање хеликоптерских ресурса Оружаних снага БиХ, плашећи се да ће се тако замјерити Милораду Додику и да ће таквим захтјевом довршити процес унитаризације, тај мокри сан политичког Сарајева. На крају су, када је пламен запријетио да на Сутјесци, Зеленгори и Перућици неће оставити ништа у животу, хеликоптери окупљени и њихове су посаде скоро напрезањем преко граница могућности успјеле локализовати пожар, показујући да би њихово правовремено ангажовање национални парк оставило са знатно мањим ожиљцима.
Фукарска онтологија домаћих политичара није се зауставила све до самог краја, па је тако Зукан Хелез хеликоптером обишао Тјентиште, јер он очито не схваћа да је на тај начин одузео један драгоцјени противпожарни лет, а заузврат није ничим допринио борби против пожара. Радован Вишковић, премијер Републике Српске, најавио је подизање кривичних пријава против политичких субјеката који су онемогућавали и опструисали гашење пожара на Сутјесци, Зеленгори и Перућици, и би најава била хвалевриједна када би овдје постојала јасно артикулисана легислатива која би омогућила да таква пријава добије свој судски епилог. Нажалост, и Вишковић је дио те политичке ергеле која је, без обзира на идеолошке, етничке и друге разлике, здруженим напором и организованим садејством учествовала у операцији уништавања идеје јавног добра и онога што ту идеју брани, дакле јасних и ваљаних закона.
Сутјеска, Тјентиште, Зеленгора, Перућица… преживјели су еоне и наставиће живјети чак и са дубоким ожиљцима. С друге стране, новотарије попут Босне и Херцеговине и Републике Српске тешко да могу рачунати на, с повијесног аспекта, дуг и берићетан живот, а са фукарским и штеточинским онтологијама у чијој су власти вријеме њиховог постојања биће вјероватно још и краће.
Једини начин да продуже то вријеме био је прихватање мира и одбацивање рата као судбине и као јединог формативног вектора, тим више што је тај рат на ког се политичари упорно реферишу давно изгубио сваку снагу као аргумент и што је, услијед неумјерене пропагандне експлоатације, постао и помало смијешан и карикатуралан, чак и са свим жртвама у њему. А за то претварање страдалника у карикатуре одговорне су исте оне политичке фукаре и штеточине које су спријечиле правовремену и ефикасну борбу против пожара у националном парку Сутјеска.
