Kada fotografija postane tema, motiv, tačka zapleta koja razvija priču i pripovedanje u tekstu koji nije nužno esejistički ili dokumentarni zapis o njoj, može se naslutiti dvostruka igra, zavođenje čitaoca, s jedne, i provokacija literarnog postupka, s druge strane. Tako nešto uradio je reditelj Boris Miljković u novoj knjizi „Duboka nostalgija“.
„Kao što voda, gas ili električna struja, na bezmalo neprimetan pokret rukom, dospevaju u naše stanove da bi nam služili, tako će nam, na sićušni pokret, maltene mig, biti dopremane slike ili nizovi zvuka, i na isti način, opet odlaziti od nas.“
Ova futuristička projekcija Pola Valerija danas je svakodnevica dominacije vizuelnog i zvučnog efekta. Skepticizam sa kojim je 19. vek dočekao fotografiju dao je vredan doprinos raspravama o prirodi umetničkog dela.
Ako se nama danas čini da je Bodler, na primer, bio u pravu kada je naslućivao narcisizam budućeg vremena, takođe znamo da je u osnovi umetnosti često jedna narcisistička potreba, proces posmatranja okruženja, kada posmatrač kao subjekt refleksije „o svetu“ implicitno sprovodi i autorefleksiju.
Uvidom „u svet“, nekada svesno a nekada nesvesno, sprovodi uvid u vlastito ja. Zato je svako apriori denunciranje Narcisa kao samozadovoljnog subjekta bez odgovornosti, neodgovorno je prema umetnosti.
Fotografija je odavno osvojila status umetničke discipline. Takođe, i onda kada je dokument i kada je reprodukcija dokumenta, fotografija je zapis o čoveku, događaju, i čoveku i događaju u vremenu, ako hoćemo, o istorijskom trajanju.
Kada fotografija postane tema, motiv, tačka zapleta koja razvija priču i pripovedanje u tekstu koji nije nužno esejistički ili dokumentarni zapis o njoj, može se naslutiti dvostruka igra, zavođenje čitaoca, s jedne, i provokacija literarnog postupka, s druge strane. Tako nešto uradio je reditelj Boris Miljković u novoj knjizi Duboka nostalgija.
Još od svojih prvih pripovednih zbirki Čaj na Zamaleku i Fabrika hartije, Miljković je predstavio reditelja „na privremenom radu“ u književnom poslu koji se kasnije razvio u prilično stabilnu literarnu igru vizuelnog i narativnog. Pre svega, upečatljivim vizuelnim predstavama sekvenci događaja koje pamtimo često i izvan šireg konteksta pripovedanja, skoro kao markantan filmski kadar ili fotografiju iz neočekivanog rakursa.
Fotografija kao centar teksta
Ovoga puta, autor je izabrao da sama fotografija bude centar teksta koji bismo označili kao romansirani esej o fotografiji i njenom trajanju u vremenu, o fotografiji sa ukusom nostalgije bez koje nema sećanja, a bez sećanja nema priče i pripovedanja. Bez tog narativnog toka, nema književnosti.
Dakle, knjiga Duboka nostalgija počinje jednim informativnim prologom kao svedočanstvom savremenog trenutka. Društvena mreža Instagram, piše autor, informiše nas da se „u sledećoj godini očekuje objavljivanje trilion i po fotografija“… autorska intervencija na tu šturu informaciju rečenicom „jedini pravi problem je što, zapravo, ne znamo baš koliko je to – trilion fotografija…“ jeste inicijalni trenutak za razvoj priče.
Svesno ili ne, tek autor je dalje uradio nešto što ulazi u sferu jednog od najvažnijih pitanja književnog postupka. Ko pripoveda, iz koje perspektive se pripoveda i kakva je vremenska instanca koja podržava to pripovedanje.
A sve počinje vrlo jednostavno, jednom fotografijom koja provocira sećanje. I to fotografijom koju nije napravio junak priče, istovremeno autorski pripovedač, već fotografijom na kojoj je sâm autor epizodni lik. Negde, na margini centralne perspektive, na ivici kadra, slučajno zaustavljen u vremenu, dečak koji stopira i grupa ljudi, ispostaviće se stranaca, u neko davno leto šezdesetih godina 20. veka, na Jadranu.
Tu figuru, pisac će nazivati gostom. Taj gost poput duha boravi na zaboravljenoj fotografiji, kao slučajni prolaznik, ili (ne)zainteresovani posmatrač prizora, možda budući pripovedač ili junak „moguće“ pripovesti. Iz zamrznutog kadra razvija čitav jedan svet. Ono što danas čini IT tehnologija koja oživljava jednu fotografiju, pokreće kompoziciju i likovima zaustavljenim u njoj kreira ekspresiju, a što se naziva duboka nostalgija, sada čini pripovedač.
Kod posmatrača to proizvodi izvesnu setu, malu nelagodu, možda čak i strah, ali pripovedač, u ovom slučaju autor priče, nije tehnološki izum niti, još uvek, veštačka inteligencija. On tragom jedne fotografije, kao gost, onaj koji pripoveda, ali isto tako i onaj koji bi mogao biti „pripovedan“, priča priču.
To je „iskustvo gosta“, dakle pripovedača, a on u ovom slučaju imaginira ono što je u jednoj fotografiji zamrznuto, istovremeno promišljajući značaj i moć i fotografije i priče njom inspirisane, značaj i moć mašte i reči koje je pokreću.
Dve fotografije kao dva vremenska plana
U Dubokoj nostalgiji ukrštaju se dve fotografije kao dva vremenska plana. Jedan je iz šezdesetih godina dvadesetog veka na Jadranu, a drugi je period blizak našoj tehnološkoj eri. U jednoj fotografiji i priči koja je oživljava je doktor fizike Eudžen Barbu, koji sanja o Suncu kao izvoru besplatne energije za sve, u Rumuniji kojom vlada bračni par Čaušesku i koja je „zarobljena“ kao u smrznutom kadru, jednom ideologijom, a druga fotografija prati sudbine Sonje i Evi u vremenu današnjem, u svetu filmske industrije, nestabilnih emotivnih stanja i eksperimenata koji ih prate.
Vibrantne pripovesti čiji tok celim svojim trajanjem neprekidno sugeriše prisustvo „gosta“ koji je i izvan i istovremeno u samom tom događajnom trajanju. Kao maksimalno oživljena fotografija, sve ono što prevazilazi ivicu rama i razliva se nekud unedogled, iz prošlosti, preplavljujući sadašnjost i prostirući se u budućnost. U toj budućnosti će se i sresti likovi obe fotografije.
U Dubokoj nostalgiji čitamo tako jednu ličnom inspiracijom pokrenutu refleksiju o Vremenu i događajima koje ga oblikuje, nužnosti i slučajnosti, ostvarenom i mogućem, sve što može stati u okvir jednog kadra za čiji nastanak je, kako je anticipirao Pol Valeri, potreban samo pokret prstom, ali za čije je trajanje i opstanak u vremenu neophodna priča i pripovedanje.
Izvor: Marija Nenezić/rts.rs
