У дневној соби породице Милутиновић свако вече одвија се посебан књижевни догађај – заједничко читање. Дванаестогодишња Огњенка, заједно са млађом сестром и братом, седи на каучу слушајући оца док рецитује поезију. Она је следећа на реду, па узима књигу, спремна да прочита наредну песму. „Увек ми је заједничко читање било забавно, чак и кад сам била много мања и нисам знала баш сва слова“, каже плавокоса девојчица.
Ова данас помало неуобичајена породична забава је Огњенки помогла да „не осећа оптерећење и обавезу“ према читању, али и да кроз игру научи добру дикцију и нове речи, верује њена мајка Татјана Радић Милутиновић. „Књига за децу је у свакодневном животу имала битно место које сада заузима савремена технологија.
„Иако постоји одређено књижевно наслеђе, аутори дечије књижевност свесни су другачије природе пажње детета и стварају у складу са тим“, објашњава дечији писац Дејан Алексић за ББЦ на српском.
Деца воле да ‘чују’ причу
Огњенка се школском читалачком клубу прикључила јер је желела да упозна нове другаре са којима ће делити утиске о књигама. „Углавном ми бирамо оно што нас занима, причамо шта нам се свидело, а некад водимо и дневнике“, описује Огњенка.Занимају их приче о одрастању тинејџера, прве љубави, односима са родитељима, али и разне тајне и мистерије.
„Децу занимају бајке, песмице, фантастичне авантуре, хумор, а и визуелни аспекти су веома битни, нарочито кад су дечаци у питању“, каже Зоран Пеневски, дечији писац и уредник издавачке куће Лагуна, за ББЦ на српском. Огњенка воли књиге са девојчицама као главним јунакињама, препуне авантура.
„Свиђају ми се и песме које сам чула у школи, али и оне које ми мама и тата читају“. Основци данас воле да чују ,,причу“ о роману који је пред њима и тешко је примењив традиционални приступ обавезне лектире, сматра Јелена Сеочанац, наставница српског језика и књижевности. Њени ученици понекад лектиру прочитају тек после часа на којем се обрађује задато дело, јер им се допало оно што су чули.
Како ‘повезати’ децу и књиге?
Аутори књижевности за децу, али и родитељи и наставници треба да препознају сопствену улогу у животу детета и његових читалачких навика, сматра писац Дејан Алексић. Најзначајнији су књижевни сусрети са децом, јер су деца у прилици да коментаришу дело, објашњава он. Због све учесталијег коришћења паметних уређаја, Ддечија пажња је краткорочна и зато је у визуелном добу битно и како књига изгледа. „Такве књиге подстичу читалачке навике код деце, у њима се провлаче игра и радозналост – две ванвременске одлике дечије књижевности“, каже он.
Песник Душко Домановић сматра да писци дечије књижевности морају „јасније и експлицитније да нагласе разлику између лепог и ружног, добра и зла, али и свих других крајности“.
Истицање треба да буде суптилно и никада не би смело да пређе у „паметовање“ и „утувљивање у главу“, објашњава он за ББЦ на српском.
Књижевност за децу – некад и сад
Бајке, басне, разбрајалице и загонетке део су наслеђа из усмене књижевности намењене деци, објашњава Тихомир Петровић, професор на Педагошком факултету у Сомбору. За време просветитељства, епохе у којој се наглашавао разум, литература је била обележена поукама и имала је искључиво васпитну функцију. Романтизам је донео промену, из пера Јована Јовановића Змаја, једног од најзначајнијих песника тог доба, који је средином 19. века написао прву песму за децу.
„Змајева поезија у центар ставља игру, маштање и радозналост, што су важне особине модерне дечије књижевности“, каже Петровић. Змај је 1880. године покренуо часопис за децу Невен, који је излазио 28 година. Дечија поезија данас губи вишедеценијско повлашћено, и заступљеније су драме и романи, сматра Дејан Алексић.
Постоје и „нове теме“, попут развода и сложених породичних односа попут романа Црна птица Александре Јовановић, о губитку једног од родитеља. Зоран Пеневски оцењује да књижевност за децу у Србији мучи што се „затвара у себе држећи класике на пиједесталу, па се нови гласови тешко пробијају“. „Зато можда чудно звучи кад кажем да је сада српска књижевност за децу боља и разноврснија него раније, али њено праћење и рецепција на свим нивоима касне за продукцијом“, оцењује уредник и писац. Новију књижевност одликује и кратка форма, са мање описа и више интеракције. Последњих година се на друштвеној мрежи ТикТок појавио и посебан одељак, BookTok, где корисници препоручују књиге. „Певајте ако сте прочитали ове књиге“, „Књиге које бих волела да могу поново да прочитам први пут“, „Књиге које су ме натерале да заборавим да заправо читам“, само су неки од изазова посебно популарних међу тинејџерима. Оваква промоција књижевности помаже и ауторима да изграде личну везу са читаоцима, што доводи до повећања продаје и видљивост књига, наводи се у раду Читање између лајкова: Утицај ТикТока на читалачку културу.
Како читање утиче на развој деце?
Деца са којом се чита имају развијенију пажњу што помаже при развоју говора, сматра психолошкиња Винка Жунић. Посебно је важно дечије учешће у стварању приче, као и у замишљању прочитаног, јер се тако развија машта и креативности, али се и учи како решити проблема. „Везе између узрока и последица постају јасније, јер деца повезују прочитано са реалним ситуацијама, због чега касније боље разумеју социјалне ситуације са којима се суочавају“, каже Жунић за ББЦ на српском.
Зато се наставница Јелена Сеочанац труди да са ученицама „оживи књижевно дело разговором о осећањима и подстакне их да размишљају шта би они урадили да су у улози неког од јунака.
„С обзиром да је задатак књижевности да изазове емоцију, трудимо се да кроз књижевност јачамо међусобну повезаност“, додаје она.
Романи за тинејџере – простор прихватања и разумевања
Петнаестогодишња Теодора Јочић воли да чита све, од класика попут Лолите Владимира Набокова и Странца Алберта Камија, па до савремене српске поезије. Пре неколико година престала је да чита дечију литературу, јер јој више није занимљива. „Некад је књижевност за децу била много шири појам, обухватала је све оно што је за њих написано – од сликовница до литературе за старије тинејџере. „Сада се о тинејџерима као читаоцима много више размишља, јер они имају осетљив осећај за простор и време, постаје им важно друштвено окружење и мишљење других“, каже Дејан Алексић. Списатељица Силвија Оташевић пише искључиво за тинејџере, који су „најосетљивија група“, јер „не желе да се идентификују ни са одраслима ни са децом“. Зато се трудила да буде веома пажљива пишући роман Олимпијски сан о девојчици која се суочава са неправдом у свету одраслих.
Јунакиња романа жели да оде на Олимпијске игре у Јапан, заљубљена је у Марка са „црним очима као јунаци јапанских манга стрипова“ и има противницу налик на певачицу Селену Гомез.
„Нисам желела да главна јунакиња романа буде именована, нити детаљно физички описана, јер ми је било битно да сви могу да се саосећају са њом. „Књига је писана дневничким тоном, као монолог и шаље поруку прихватања и разумевања тинејџерима који су се кривили себе што нису довољно добри и довољно успешни“, каже Оташевић за ББЦ на српском.
Речи које буде радозналост и игру
Огњенка често илуструје приче које јој се свиде. У њеном блоку има свега: од принцеза из бајки до необичних животиња из песама, попут „плавог зеца“ или „страшног лава“. „Некад пишем и песме које личе на оне које прочитам“, каже уз осмех.
Писање за децу је битан облик васпитања, јер се поиграва са дечијом радозналошћу и маштом, сматра Душко Домановић.
„На нама је да та њихова интересовања и чуђења суптилно, непретенциозно и надасве искрено препознамо и погурамо у смеру за који верујемо да је најнаклоњенији животу“, закључује он.
Кристина Кљајић
Извор: ББЦ
