Piše: Radmila Stanković
Kada je bio momak od devetnaest godina, Bata je sebi priuštio ulaznicu za scenu na kojoj će steći zvanje vlasnika Dobričinog prstena, Zlatne arene, nagrade „Pavle Vuisić” i svih najvećih nagrada koje su postojale u nekadašnjoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji, ali i jedinstveno zvanje vlasnika glume. Tada je osetio prst sudbine na pravi način. Imao je susret s glumcem Dobricom Milutinovićem kakav nije imao nijedan od prethodnih, a ni potonjih dobitnika nagrade Dobričin prsten. Bila je godina 1953. i u Sedmoj beogradskoj gimnaziji, na Pašinom brdu, postojalo je kulturno-umetničko društvo koje se zvalo „Dobrica Milutinović”. Đaci te gimnazije su pozvali Dobricu da dođe u njihovu školu i pogleda predstavu koju su igrali članovi tog društva, Krčma na glavnom putu Antona Pavloviča Čehova. (Zanimljivo je da je ta Čehovljeva jednočinka bila zabranjena za izvođenje i prvi put je odigrana 1914. kada je pisac bio već deset godina na onom svetu.) Veliki glumac je tada imao 73 godine (umreće tri godine kasnije, 1956), došao je, seo u fotelju i odgledao predstavu u kojoj je igrao i mladi Danilo Stojković. Kada se utišao aplauz, Čika Dobrica, kako su ga zvali, ustao je, prišao Bati, uhvatio ga za rame i rekao: „Ti si, sine, još u majčinoj utrobi postao glumac!”
Kada počneš kao dete vlasnik plovnog vozila, kad ti Čika Dobrica tako sudbonosno stavi ruku na rame, deluje izvesno da ćeš neku deceniju kasnije postati jedan od najvećih glumaca u zemlji koja je imala 22 miliona stanovnika i u kojoj su Batu voleli i cenili od Triglava do Đevđelije, kako se tada govorilo.
Oca Batinog, Aleksu T. Stojkovića, opisao je pisac Borislav Mihajlović Mihiz u svojoj knjizi Autobiografija o drugima, kao omalenog, kočopernog, prekog, preduzimljivog i skeptičnog prema svemu. Bata mi je svedočio da je neverovatno koliko je ličio na svog oca, ista njegova građa, samo je oči i lik imao na majku Leposavu, rođenu gospođu, iako bez škole. Bila je viša od oca, krupna, rasna lepota. Imao je i dva starija brata, Zdravka i Živorada, kao i sestru Veru, od koje je bio mlađi deset godina. Najstarijeg brata Zdravka je mnogo voleo jer ga je ovaj svuda vodio sa sobom. Živorad Žika Stojković bio je karlovački đak, jedanaest godina stariji od Bate, završio je Filozofski fakultet u Beogradu i predstavljao je deo tadašnje intelektualne elite Jugoslavije.
Bata je rastao i formirao se pored takvog brata koji mu je bio uzor, a Žikini prijatelji su bili nekonvencionalni mladi intelektualci koji su se okupljali u Siminoj ulici broj 9 u Beogradu: Borislav Mihajlović Mihiz, Mića Popović, Voja Đurić, Dejan Medaković, Petar Omčikus, Bata Mihajlović, Dobrica Ćosić… Porodica je Bati bila sve. Porodica u kojoj je ponikao, ali i porodica koju su decenijama činili njegova supruga Olga i on. Kao saradnici, prijatelji i supružnici, proveli su zajedno više od četrdeset godina. Upoznali su se kada je spremao diplomsku predstavu Lekcija u starom Ateljeu 212. Olga Teodorović, mlada devojka, zarađivala je prve honorare kao razvodnica i garderoberka koja će napustiti studije prava jer se zaljubila u teatar. Družila se s glumcima i rediteljima koji su tek počinjali karijeru. Tako je upoznala i Batu, s kojim će provesti ceo život.
Na prijemnom ispitu za upis na Pozorišnu akademiju, Bata je odabrao priču F. M. Dostojevskog „Krotka”. Taj trenutak ovako je opisao Feliksu Pašiću u Zborniku „Danilo Bata Stojković”:
„Moj brat Žika je bio odličan prijatelj s Nikolom Tanhoferom, a Tanhofer je te godine primao klasu. Žika nije smeo da mu kaže da njegov brat polaže audiciju, nego je stajao ispred Akademije. I završi se ispit. Žika ide s njim, a Toka (tako su prijatelji zvali Nikolu Tanhofera, prim. R. S.) kaže: ’Bože, što bi jedan mladić, izgovori Dostojevskog, Stojković.’ Onda stade, pogleda u Žiku, pa kaže: ’Imaš li ti neke veze s njim?’ I tu Žika priznade: ’To mi je rođeni brat.’ Nikome ne bi palo na pamet da smo braća: ja onako patosanac, a Žika ogroman!”
Branka Petrić je počela da igra s Batom još na studijama, u „Krsmancu”, diplomirali su zajedno kao klasa s predstavom Ćelava pevačica Ežena Joneska u režiji Milenka Maričića. Kada su se posle dvadeset pet godina ponovo sreli u predstavi Balkanski špijun, ona je bila presrećna jer su opet, kao u studentskim danima, sedeli jedno pored drugog i kikotali se. Igranje Balkanskog špijuna u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (tekst Dušan Kovačević, režija Dušan Jovanović) predstavljalo je za Branku fantastičnu i užasnu odiseju. Dešavalo se da mesečno igraju i po deset predstava, dok nisu dogurali do 250. S tim komadom počelo je blisko druženje Bate Stojkovića i Dušana Kovačevića koje će kulminirati predstavom Profesionalac, budući da je ulogu Luke Labana Duško pisao upravo za Batu. Najzanimljivije je što se ulogom Ilije Čvorovića Bata Stojković vratio u pozorište gde je počeo, Jugoslovensko dramsko, a odakle je praktično oteran kao netalentovan i bio primljen u Atelje 212. Međutim, i tu je slučaj presudio, kako je Bata objasnio:
„Da je režirao Goran Marković, kao što je trebalo da režira Balkanskog špijuna, igrao bi Nikola Simić, koliko se ja sećam. I trebalo je posle da igra i Zoran Radmilović, i Bora Todorović i Rade Marković, ne znam ko sve ne. Međutim, Dušan Jovanović je hteo da igram ja. Eto, tu sam imao sreću da dobijem da to igram. I onda, na jednoj generalnoj probi, počeli su intenzivni razgovori između mene i Duška Kovačevića koji su trajali satima i satima.”
Treba reći da je taj Sava Lukič u Bulgakovljevom Purpurnom ostrvu bio Batina četrdeset peta uloga od one prve kada je bio Sluga Magbetov 1956. godine. Rečju, igrao je punih šesnaest godina da bi sebi priznao kako se glumački zamomčio.
Voleo je Bata i film, ne toliko kao pozorište, ali je bio zanimljiv sagovornik koji je tumačio zbog čega su mu posebni neki filmski velikani. Jednom mi je objašnjavao zbog čega je Meril Strip poslednja velika glumica savremenog filma. Voleo je Nikitu Mihalkova jer je u njegovim filmovima prepoznavao rusku umetnost 19. veka i nepatvorenu radost življenja: „Osetio sam u njima zdravlje, prepoznao rusku sposobnost da kratko pate a dugo se raduju. Mata Milošević nam je pričao da mu je u logoru kapo bio neki Rus. Dođe on besan, sve ih isprebija, boga ubije u njima i ode. A onda se, docnije, vrati pijan, sav raznežen, ljubi ih, grli i moli da mu oproste. To je karakteristika mlade neiskvarene civilizacije, znak izvesne naivnosti, odsustva dekadencije koja tu civilizaciju, nema sumnje, tek čeka. Ali u ovom času njena je moć upravo u toj čistoti i čestitosti.”
Ranko Munitić je Batin filmski opus sažeo u četiri ekranska sola: uloge u filmovima Izdajnik Kokana Rakonjca, Testament Miše Radivojevića, Kako sam sistematski uništavan od idiota Slobodana Šijana i Balkanski špijun Božidara Nikolića i Dušana Kovačevića. Velik je i u Delijama Miće Popovića, Pegavoj devojci Mirze Idrizovića i Zazidanima Kokana Rakonjca. Publika ga je obožavala i u Ko to tamo peva Slobodana Šijana, u Čuvaru plaže u zimskom periodu Gorana Paskaljevića, kao i u seriji Grlom u jagode Srđana Karanovića. I nakon briljantnih analiza Batine glume u knjizi Ranka Munitića, ovaj kritičar je s puno argumenata zaključio da je Bata Stojković predstavljao „živo bure baruta čija se eksplozija poput usporenog udara raspoređuje uzlaznom putanjom odnosno trajanjem uloge: u tome je specifičnost i izuzetnost njegovog dela, odnosno njega samog kao gradivnog materijala tog opusa.”
Zanimljivo je kako je Bata razmišljao o svojim pozorišnim i filmskim ulogama:
„Ima jedna bitna razlika između filma i pozorišta. Na filmu, reditelj vam kaže: meni treba da odigraš to i to, tako i tako. Reditelj u pozorištu vam to nikada neće reći. Reći će: pokušaj da uradiš to i to, hajde da vidimo – možda bi sad najbolje bilo da scena bude ovakva, da nam bude, i njemu i meni. A to je velika razlika, oni meni i ovo nama. […] Ima razlike i u duhovnom nivou, znate, jer kod nas na filmu imate dva-tri intelektualca, reditelj, scenarista, snimatelj i eventualno još neko, a pozorište raspolaže neuporedivo jačim duhovnim sastavom.”
Prva Batina filmska pojava bila je iste godine u dva filma: epizoda kod Miće Popovića u Čovek iz hrastove šume (snimljen 1963. a prikazan na Filmskom festivalu u Puli 1964), i glavna uloga u filmu Izdajnik (1964) reditelja Vojislava Kokana Rakonjca (1935–1969). Bata igra najboljeg ilegalca unutar beogradske partijske organizacije koga zovu Korčagin. Kada ga posle niza uspešnih noćnih akcija Gestapo uhapsi, on pod velikim mukama pristaje da jednog po jednog odaje svoje drugove. I čeka smrt kao spas. Scenario za ovaj film pisao je Miodrag Milić (1929–2005), publicista, filmski radnik, disident, poznat kao Mića Doktor. Za Batu je to bio veliki posao i u svakoj prilici je isticao koliko mu je Kokan pomogao da savlada tako složen lik. Svedočio je i Ranku Munitiću u njegovoj knjizi „Bata Stojković”:
„Imao je Kokan poverenja u mene, umeo je da mi daje podstreka. A glumac je silno osetljiv na poverenje reditelja, glumcu strašno treba da ga neko pomazi, ohrabri. Da izvuče iz glumca ono najplemenitije, e, vidite, to je Kokan umeo čudesno da uradi. Nije, recimo, šminkerima dozvoljavao da nam obrišu znoj s lica, nego je to sam radio. To je kao kad daš konju šećer, on onda bolje i brže vuče.”
Teoretičari filma po pravilu Izdajnika svrstavaju u prvu lastu crnog talasa. Jer Korčagin je komplikovani ratni heroj koji je najpre bio dobar pa loš, što vladajućoj ideologiji nije odgovaralo. Nije bilo uputno ni preispitivati vladajući narativ o ratu, kao što nije bilo zgodno da se glavni junak, izdajica, zove Korčagin. Zna se, Pavle Korčagin je bio lik iz romana „Kako se kalio čelik”, tako omiljen u SSSR-u i Jugoslaviji. Bata je u Puli ostao bez nagrade, kao i film, ali njegova pojava je bila upamćena, a za mnoge filmske kritičare Izdajnik je najbolji Rakonjčev film.
Sledeći susret Bate Stojkovića i slikara-reditelja Miće Popovića bio je tri godine posle Čoveka iz hrastove šume. Radili su film Roj (1966), istorijsku dramu s temom iz 1804. godine. Bata je imao neveliku ulogu hajduka Nikole koji je tursko nasilje preneo na srpski element. I opet dve godine kasnije, zajedno su u filmu Delije (1968). Tako izgleda kao da je Mića polako Batu uvodio u film: prva uloga epizoda, druga sporedna i u Delijama glavna, tačnije jedna od dve. Bio je to ujedno početak sage o Gvozdenu, kako se zvao Bata. Filmski kritičar Milan Vlajčić u svom oproštaju od ovog glumca („Čuvar Dobričinog prstena”, Vreme, 20. mart 2002) polazi od tvrdnje da Bata s Korčaginom nagoveštava niz manipulisanih likova i marginalnih sudbina koje stradaju pod žrvnjem velike istorije, da bi zaključio: „Tačno na tom tragu se nalazi njegov Gvozden, poludeli povratnik iz rata, koji neprestano uništava izdajnike i otpadnike.”
Nekoliko godina kasnije, Mića Popović je u „slikarstvu prizora” oživeo lik Gvozdena skojevca i ratnika, kome je Bata Stojković pozajmio lice, glavu i čitav fizikus. Dao mu je ulogu gastarbajtera koji se potuca po Zapadnoj Evropi jer u svojoj zemlji ne može da preživi. Slike imaju cinično duhovite nazive: „Gvozden istresa nos na peronu železničke stanice u Nišu”, „Gvozden je zavirio u kupleraj”, „Gvozden sanja psine”, „Gvozden odlazi na privremeni boravak”, „Gvozden u prenoćištu na putu za SR Nemačku”…
Mića Popović je u knjizi-razgovoru „Odgovor Miće Popovića”, Milu Gligorijeviću podrobno tumačio svog Gvozdena:
„Dok sam zamišljao radnju i osmišljavao junake za film Delije, želeo sam da nađem ime koje bi bilo personifikacija snage, čvrstine i stamenosti. Čini mi se da bi bilo suviše lako izraditi nekog s nežnim imenom, kao, na primer, Miodrag ili Milomir, i da ne bi imalo dramskog efekta. Naprotiv, nesnalaženje jednog Gvozdena dodaje drami značajnu simboličku vrednost… U filmu je rasplet stigao brzo – posle prvih nesnalaženja i neprepoznavanja. Gvozden je poginuo, i ma koliko to zvučalo ironično i surovo, Gvozdenova preuranjena pogibija bila je njegova sreća.”
Prvu veliku televizijsku popularnost Bata je stekao 1971. godine kada je emitovano deset epizoda serije Diplomci Siniše Pavića u režiji Nebojše Komadine. To je priča o životu grupe studenata na periferiji Beograda, a uz njih defiluju likovi koji dočaravaju vreme. Jednom sam ga pitala da li se bojao da mu posle enormne televizijske slave Bubuleje u Diplomcima ne ostane taj nadimak na duže vreme, a on mi je to uverljivo negirao:
„Nisam se nikada toga bojao. Bio je i Ljuba Tadić Amazonac, pa to niko nije upamtio jer je Ljuba bio pre svega glumac. Glumac stotine uloga, a ne glumac jedne televizijske serije. Ima glumaca koji nemaju ništa drugo osim tu televizijsku slavu, i oni, rekao bih, priželjkuju da im se dogodi taj lik koji će ih pratiti celog života. Ja sam zadržavao samo likove do kojih mi je bilo stalo, po kojima sam želeo da me ljudi pamte.”
A Feliks Pašić mu je rekao: „Taj televizijski Bubuleja se u jednom trenutku opasno upleo u tvoj život?” I dobio odgovor: „Opasno ne. Moglo je da bude opasno da sam bio čovek od pohlepe. Ja sam Bubuleju odigrao i ušao u druge uloge. A uspeh sam trpeo, i trpim i dan-danas. Ljudi zapamtili. Kad jedan lik traje u narodu dvadeset godina, to je u redu. Šta bih ja imao protiv toga? Nije bilo opasnosti, jer ja tu tadašnju popularnost nisam pospešio na tu liniju. Mogao sam da idem iz serije u seriju sa sličnim likovima. Međutim, na moju sreću, to se nije desilo. Nisam nastavio.”
Često je Bata ponavljao da voli samo dobrog partnera, da ne može da igra s nekim, ma kako bio darovit, ako nema krvnu grupu s njim. Voleo je glumce koji umeju da se daju.
Partneri su Batu pamtili po strogosti i kada bi se desilo da nešto zabrlja, a događalo se, beskrajno bi se iskupljivao. O jednom takvom trenutku svedočio je Slavko Štimac, koji je Batu upoznao kada je snimao televizijsku seriju Salaš u Malom ritu. Bio je dete i već mesecima je igrao, a onda dolazi veliki Bata da snimi svoju ulogu. Treba znati, Slavko Štimac je glavni junak u svih trinaest epizoda, a Bata je igrao samo u dve. Kad su Slavko i on probali scenu, Bata je rekao: „Mali ne zna tekst.” Štimca je to užasno pogodilo, a ostali članovi ekipe su skočili u odbranu malog Slavka koji je ceo incident, dve decenije posle Batine smrti, sa smeškom prepričao: „Našao je načina da mi se izvini jer nije bio u pravu pošto sam znao tekst. U nastavku snimanja je svakog dana donosio bombonjeru za mene. Bio je divan i nežan.”
Dušica Žegarac je u svojoj ispovesti NIN-u ispričala detalj sa snimanja filma Poseban tretman (29. jun 2000): „Dogodilo se nešto neplanirano, uzbudljivo i skandalozno. Potpuno blesavo. Trebalo je da pročitam pismo na sceni. Goran Paskaljević je bio zabrinut, kukao je celo veče: ’Šta ćemo sutra i kako – nemamo tekst pisma?!’ Pokušao je da ga napiše, nije išlo. Neko drugi je to morao da uradi. Rekla sam mu da ne brine i ja sam ga sutra napisala u garderobi, sebi samoj. Izašla sam na scenu i krenula da ga čitam. Potpuno sam se prepustila, bez distance bila osoba s tim užasom u sebi, koja čita pismo svoje dece, i pukne. To treba da izazove lančanu reakciju kod drugih, da se pobune, jer neće da glume sopstvene tragedije.
A onda je na scenu uleteo Bata Stojković i počeo da radi stvari koje nisu bile dogovorene: razbio je stolicu o scenu, dograbio gvozdenu ogradu i nasmrt isprepadao kolege. Ja sam svoje pismo pročitala, plačem, tresem se i gledam šta se događa. Svi beže sa scene, prepali se. Srdoč izbezumljen, zapravo ljut, kaže: ’Odoh ja kući, dosta mi je svega!’ i istrčava sa scene. Goran juri za njim, pokušava da ga vrati. Naravno, Petko (snimatelj Aleksandar Petković, prim. R. S.) sve to snima. Bata je povredio ruku, odvozi ga hitna pomoć. U hali te pivare sede radnici statisti i zgranuto gledaju šta se zbiva. Nije mi bilo jasno kako se dogodila ta luda scena. Onda mi je Goran rekao da sam luda, da sam ja isprovocirala to događanje načinom na koji sam pročitala pismo.”
Ovaj film je 1980. godine sa uspehom prikazan u Kanu, Milena Dravić je dobila nagradu za najbolju epizodnu ulogu, a reditelj Paskaljević je u intervjuu za „Mondo” objašnjavao ko su zapravo njegovi junaci u ovoj priči o grupi alkoholičara na tretmanu kod psihijatra sumnjivog morala:
„Oni nisu imali nikakavu šansu. Živeli su u totalitarnom, jednopartijskom sistemu. Danas bi imali šansu da isplivaju na površinu, kako vi kažete, pošto živimo u višepartijskom političkom sistemu. Ali nismo umeli niti smo imali mudrosti da tu šansu iskoristimo… Film smo slobodno kreirali, bez ikakve cenzure ili autocenzure. Međutim, kada je film bio nominovan u finalnih pet ostvarenja za nagradu Zlatni globus u Holivudu, na pitanje novinara ’Holivud riportera’ na koga smo mislili kada smo kreirali lik doktora Ilića (Ljuba Tadić), odgovorio sam mu da smo mislili na diktatora poput Staljina. Sledeće pitanje je bilo da li sam ipak imao na umu i Tita kada sam radio film. Ja sam iskreno odgovorio potvrdno i to me je kasnije koštalo toga da nisam mogao da dobijem sredstva za snimanje novog filma u Jugoslaviji.”
Nekoliko godina kasnije, Paskaljević je snimio Varljivo leto ’68 (scenario Gordan Mihić) i bio je to ponovni susret Bate i Slavka Štimca, kome je igrao oca. Taj film je na izvestan način bio rediteljev omaž zlatnom dobu češke kinematografije, njegovim profesorima sa FAMU, koju je završio u Pragu. Te 1984. godine kada je nastao, film je bio odbijen za zvaničnu konkurenciju Pulskog festivala, nije bio uvršten ni u prateći program filmova koji se prikazuju izvan konkurencije u pulskoj Areni. Obrazloženje članova tadašnjeg pulskog žirija je bilo da „film nije komunikativan”. Većina domaćih kritičara ga je omalovažila, publika ga je odmah prihvatila. Paskaljević je govorio da je imao ogromnu čast i zadovoljstvo da sarađuje s Batom Stojkovićem i Mijom Aleksićem, inače omiljenim glumcima.
Glumica Ivana Mihić imala je trinaest godina kada je igrala Batinu ćerku u tom filmu. Njen tata Gordan Mihić preminuo je na dan kada je rođen Bata Stojković, 11. avgusta (2019). Govorila je da se Bata prema njoj odnosio upravo očinski pomažući joj da odigra ulogu Vladice Cvetković:
„Deset godina kasnije zajedno smo igrali u čudesnom filmu Terasa na krovu, a ubrzo potom i u TV seriji Gore-dole, koju su i publika i kritika i naša struka poštovale i volele, a u kojoj mi je Bata igrao pradedu! Sva tri projekta rađena su po scenariju Gordana Mihića, koji je izuzetno cenio Batu, koji je često tumačio likove u filmovima i serijama rađenim po njegovim scenarijima. Svi ti projekti postali su s vremenom klasika našeg kinematografskog stvaralaštva. Bata je bio ne samo glumac vanserijskog talenta već i vrhunska ličnost u svakom smislu. Čovek velikog obrazovanja, širokih interesovanja, posebnog smisla za humor, poštovalac naše profesije i vrsni profesionalac.
Dragocenost je bila imati Batu za partnera u kadru jer je on davao onaj neophodni impuls partneru kako bi zajedno gradili odnose likova čineći scene bogatijim s neretko neočekivanim glumačkim rešenjima. Stojković je na sasvim poseban način postizao i onu za glumca neophodnu prirodnost i saživljenost s karakterom koji tumači. Bojio bi ga i činio istinski živim da bi i poligraf pred njim bio oboren. Bata bi danas u ovom stvarnom svetu slavio devedeset godina, a u svetu umetnosti, u kome će živeti večno, njemu se više godine ne broje.”
Nikada se nije desilo da je ispoljen tako jednoglasni novinarski revolt kao 1976. godine kada Bata Stojković nije dobio u Puli Zlatnu arenu za ulogu oca u filmu Čuvar plaže u zimskom periodu po scenariju Gordana Mihića, u režiji Gorana Paskaljevića. Arenu je dobio Radko Polič za ulogu u filmu Idealist Igora Pretnara, koji je bio i najbolji film. Izveštači iz Pule su na razne načine saopštavali da je Bata Stojković za ulogu oca bio žestoko oštećen na Filmskom festivalu tog avgusta. Već početkom septembra, najveće priznanje na Glumačkim susretima u Nišu pripalo je ovom glumcu. Reklo bi se, ispravljena je nepravda, a Mića Milošević je u „Borbi” 6. septembra 1976. napisao i ovo:
„Bilo kako bilo, samo Bata Stojković nam, evo, najbolje pokazuje da je žilaviji i od naše uobičajene nehajnosti. U svojoj zaista raskošnoj glumačkoj zrelosti, u najboljim kreativnim godinama, asimilujući u sebi najfiniju plastičnu skalu od komičnog do karakternog, on nam u Čuvaru plaže još jednom pokazuje da je neodoljivo i neoborivo stigao do nečeg tipološkog i mitološkog u biću onog egzistencijalnog i elementarnog narodnog čoveka. Zato ni Bata Stojković od sada ne bi trebalo da juri za svojim očekivanim i neočekivanim ulogama jer bi takve uloge ubuduće trebalo specijalno pisati za Batu Stojkovića. Gledaoci bi u tom slučaju bili najzadovoljniji.”
Priča o filmu Ko to tamo peva obiluje brojnim detaljima koji ilustruju kako je izgledalo snimati film 1980. godine u mesecima kada se svakog dana očekuje smrt predsednika SFRJ Josipa Broza Tita. Reditelj Slobodan Šijan se četrdeset godina kasnije prisećao opasnosti i nezvesnosti za privođenje snimanja kraju:
„Stalno smo slušali izveštaje konzilijuma o stanju Titovog zdravlja, a u jednom trenutku, kada smo snimali scenu na reci, došla su dva civila u sivim odelima i uzela nam kameru. To je bila potpuno nova kamera ’Filmskih novosti’ nedavno kupljena za snimanja ’Titovih putovanja’. To je bilo negde krajem aprila i mi smo zaključili da je Tito ’zauvek otputovao’. Neke ekipe su prekinule snimanje, ali mi smo odlučili da nastavimo da snimamo nekom starom kamerom, jer ako stanemo, razmišljali smo, ko zna da li ćemo ikada završiti film. Tako smo snimali dva-tri dana, kad evo one dvojice, donose kameru nazad. Kažu, ne treba nam još. Mi završimo snimanje, mislim 30. aprila, a na radiju objave 4. maja da je drug Tito preminuo.
Film je sledeće godine prikazan u Kanu u selekciji „Izvestan pogled”, bio je veoma dobro primljen i dobio je odlične kritike. Publika ga je sjajno prihvatila i taj uspeh mu je omogućio da dobije široku bioskopsku distribuciju u Francuskoj, a kasnije i u mnogim drugim zemljama u svetu. U Kanu ga je video i američki distributer koji ga je kasnije s velikim uspehom prikazivao u SAD. Film je stigao i do Japana.
A Bata Stojković je pamtio da je u hladnoj Tisi, tog aprila, mogao da se udavi jer je imao na sebi gnjuračko odelo koje je, budući veoma tesno, počelo da ga guši. Spasavao ga je iskusni ribolovac Pavle Vuisić. Govorio je da je to bilo „krpljenje filma jer nije bilo novca, ništa im nije išlo naruku, ali pobedili su majstori Dušan Kovačević i Slobodan Šijan”.
Dve godine kasnije dvojac Kovačević–Šijan ponudio je publici još jedan od omiljenih filmova – Maratonci trče počasni krug. Bata je u Puli bio novinarski favorit za Zlatnu arenu, ali ona je otišla u druge ruke. Kritičar tadašnjeg zagrebačkog nedeljnika „Studio” Darko Zupčević ovako je reagovao u svom listu:
„Nepromjenljiva je konstanta Šijanovih filmova režiranje glumaca. Zahvaljujući njemu, Danilo Stojković, kao otac u obitelji Topalović, dokazao je da je trenutno najveći komičar (jednako glumac) jugoslavenskog filma. Službeni žiri festivala nije to, dakako, zapazio nego je dodijelio Zlatnu arenu za mušku ulogu Ljubiši Samardžiću za ulogu u Savamali, za jednu od najlošijih uloga u jednom od najlošijih filmova.”
Kada sam pročitala ovaj tekst, pitala sam Batu kako reaguje, a on mi je prilično rezervisano odgovorio: „Nije lepo nekome osporavati nagradu preko mojih leđa.”
Za mnoge je izgledalo kao da je nepravda ispravljena dve godine kasnije, 1984, ali činjenica je da te godine u Puli nije bilo nikoga ni blizu Batinom Iliji Čvoroviću. Dobio je Zlatnu arenu za ubedljivo najbolju mušku ulogu u filmu Balkanski špijun, a film je proglašen najboljim. Usledio je i „Car Konstantin” u Nišu. A Bata je objasnio:
„Kada sam dobio da igram Iliju Čvorovića u Balkanskom špijunu, to nije bio izbor Duška pisca, već izbor reditelja Bože Nikolića. Na jednoj probi, Duško je rekao nešto što me je strašno zaintrigiralo: ’Bože, Bato, ti igraš to kao da si ti pisao!’ Tada je počelo naše druženje oko tog teksta. Svakodnevno smo satima razgovarali telefonom i tada smo počeli da drugujemo. Niti ja znam, niti zna Duško koliko on meni daje i koliko ja njemu dajem.”
Zahvaljujući scenariju Dušana Kovačevića za film Podzemlje (Undergound) iz 1995. godine, Bata je prvi i jedini put radio s Emirom Kusturicom. I bio je, malo je reći, oduševljen saradnjom s tim rediteljem:
„Kusturica je vanserijski čovek i vanserijski reditelj. Rad s Kusturicom mi je jedno od najdragocenijih iskustava u karijeri koja dosta dugo traje. Sreo sam čoveka koji je čudo od reditelja, od mašte, od dobrote i od talenta. Bez obzira na godine koje imam, taj susret me je oplemenio, ozario, i našao sam još dublju potvrdu, možda najdublju potvrdu da ima svrhe baviti se ovim našim poslom.”
Snimio je Danilo Bata Stojković 68 televizijskih drama i serija i 44 filma sa svim značajnim rediteljima u nas. Igrao je u francuskom televizijskom filmu Jalta ulogu Staljina i zapanjio reditelja i francuske glumce kako se za nju pripremio i šta je sve znao kao istorijske činjenice. Kada su francuski članovi ekipe gostovali u Beogradu, bio je domaćin kakvog nikada i nigde nisu imali.
Dobio je zasluženo sve nagrade koje postoje u nas. Dve Sterijine i dve Zlatne arene, a Ćurana četiri puta. Dobio je i nagradu na Danima satire u Zagrebu. Kada je gostovao u glavnom gradu Hrvatske s Profesionalcem, trebalo je da odigra pet predstava, ali je na zahtev domaćina odigrao ukupno jedanaest. Publika ga je pozdravljala aplauzom koji stariji gledaoci nisu upamtili. Dobio je i nagradu na Festivalu u Kvebeku (Kanada), bio je vlasnik Oktobarske nagrade Beograda, Gran prija u Nišu za svoj poslednji igrani film U ime oca i sina (režija Živko Nikolić, 1999).
Postoji još jedan pamćenja vredan detalj iz Batine biografije. Kada su studenti 1991. godine protestovali protiv vlasti Slobodana Miloševića, u okupljanjima na Terazijskoj česmi, bila je hrabrost pojaviti se tamo i obratiti se mladim ljudima. Bata je došao bolestan, sa štapom, pomogli su mu da se popne na binu i rekao:
„Ja sam došao da se vama poklonim, ja vama da aplaudiram i ja vama da poljubim ruke, kad bih to mogao. Hvala vam… Ovu sramotu sam pedeset godina trpeo i bio ne tako hrabar kao vi, i ne tako mudar kao vi. Hvala vam, deco, mnogo vam hvala!”
Pušio je po tri-četiri kutije dnevno. Ni u bolesti nije prestao. Zahvaljujući profesoru Božini Radeviću tri-četiri puta je počinjao život iznova. Imao je devet intervencija, ali odlazak na predstave naprosto ga je dizao iz mrtvih. Nikoga nije ni pitao da li iz bolnice može da ode da igra, već je sve moralo da bude gotovo do predstave. Trinaestog februara 2002. godine odigrao je svog poslednjeg Profesionalca, bili su tu neki slovenački studenti koji su želeli da ga vide. Jedva je izdržao, ali je ostao do kraja. Pre tog 5. februara izveo je tristotu Korešpodenciju, a 15. februara ponovo je ušao u bolnicu. Umro je 16. marta 2002. godine. Poslednjih dana ni o čemu nije hteo da razgovara osim o fudbalu i pozorištu. Svi su dolazili da mu podnose izveštaje šta je i kako je bilo na fudbalskom i pozorišnom terenu. Vatreni navijač Crvene zvezde, imao je teoriju da su glumac i fudbaler isto – obojica imaju cilj da osvoje teren. Kad ga fudbaler osvoji, postigne gol, a glumac dobije aplauz na otvorenoj sceni. Dragan Nikolić ga je pozvao poslednjih dana i pitao ga šta radi. A on je mirno i ozbiljno odgovorio. „Evo, učim mog raka da puši!”
Kada se telo istrošilo i više nije moglo da sluša ni Batu ni lekare, kada ni njegova Olga više nije mogla da ga još jednom vrati na scenu, od Bate se oprostila nekadašnja jugoslovenska i srpska glumačka scena, intelektualna javnost, ali i tadašnji politički vrh. U prepunoj sali Zvezdara teatra 20. marta 2002. održana je komemoracija povodom smrti Bate Stojkovića. U prvom redu, pored supruge Olge, sedele su njegove kolege: Ljuba Tadić, Ružica Sokić, Bora Todorović, Petar Božović, Mira Banjac, Neda Arnerić i drugi. U ime Jugoslovenskog dramskog pozorišta, od Bate se oprostila njegova koleginica Branka Petrić, a komemoraciji su prisustvovali i Zoran Živković, tada savezni ministar unutrašnjih poslova, akademici Matija Bećković i Dragoslav Mihailović i brojni glumci. Telegrame saučešća Batinoj supruzi Olgi poslali su i Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, i Zoran Đinđić, republički premijer.
Međutim, reči oproštaja njegovog pisca Dušana Kovačevića zaslužuju da ih jednim delom sačuvam i u ovom tekstu:
„Bata spada među glumce koji na ovom podneblju završavaju jednu epohu. On je među najvećima u periodu klasične glume, a pod tim klasične podrazumevam stari, dostojanstveni odnos prema tom poslu. Pozorište je jedna vrsta svetilišta, u njega se ulazi kao u crkvu, a scena i samo kazivanje predstavljaju obred. Bata je održao svečarski odnos prema pozorištu, poštujući ga, da bi ono poštovalo njega. Kada ide na predstavu, on se uvek oblačio kao da ide na slavu, a posle prima goste kao na slavi.
Ja sam Batu upoznao u vreme strašne krize, velike depresije i ljudske mrzovolje. U to vreme, kad se većina ljudi odricala svog posla, svoje umetnosti, zato što su ih hvatali malodušnost, nespokojstvo, panika, i tada je Bata u pozorište dolazio u crnom odelu s novom kravatom, besprekorno spreman za taj čin od dva sata.
On je jedna mašina koja sagoreva emocije i ceo racio artikuliše na plan velikih emocija. I nije čudo što u poslednjih desetak godina ljudi iz pozorišta izlaze skoro pregaženi energijom kojom on bije sa scene.
Godinama već Bata nosi imena svojih junaka kao svoje sopstveno ime, kao da je sa svakom ulogom menjao i ime u pasošu i ličnoj karti. Glumac – to je sve što mi znamo o njemu, kao da njegova ličnost i njegov privatan život ne postoje.
U potpunom posvećenju profesiji Bata Stojković je išao onim uobičajenim putem, igrao je mnogo i dobro, gradeći tako svoj sopstveni put. Iza njega danas stoji galerija ostvarenih likova i dugačak put preko zemnog šara pozornice. Živeo je istinski i strasno živote najrazličitijih ljudi uvek potpuno i do kraja. Danas, kada se iza njegovog izuzetnog glumačkog umeća i velikog rada pojavilo samo njegovo ime, ono stoji kao ime velikog glumca. Ono stoji kao simbol uloge, predstave i pozorišta. Publika ide na predstavu da vidi Danila Batu Stojkovića.”
Bivala sam često u Batinom društvu. Gledala svaku njegovu predstavu, svaki film, televizijsku priču. Ali nikada ništa dirljivije s njim nisam doživela od jedne noći na proslavi kod zajedničkih prijatelja. Kompozitor i saksofonista Milivoje Mića Marković (1939–2017) i njegova supruga Radmila Mikić slavili su godišnjicu braka, a među pedesetak gostiju bio je i Bata. U jednom trenutku zamolio je Senku Veletanlić i Zafira Hadžimanova da mu otpevaju makedonsku ljubavnu baladu „Treno”. Mislim da pesma ima neki duži naslov u kome je i ovo žensko ime. Za klavir je seo Sanja Ilić, njih dvoje su ukrstili glasove i naišao je trenutak u kome su Bati krenule suze. Voleo je dobre pesme, znao ih je sve napamet, pratio je muzičare i pevače kada ih izvode i nepogrešivo ispravljao gde je trebalo. Jednom mi je opisivao da bi voleo da onako kako on uživa kad sluša dobru pesmu i dobrog pevača tako njegov gledalac uživa dok gleda njega.
Ima ona rečenica iz Balkanskog špijuna koju Bata izgovara kad izvadi češalj iz džepa, provlači ga kroz svoju gustu crnu kosu i kaže:
„Mene, ako se sete na Dan bezbednosti, sete se, ako se ne sete, nikom ništa, to je bila moja dužnost, da radim.”
Setili su se Bate tog marta 2011. godine kada je renovirana zgrada Zvezdara teatra. Na otvaranju, Velika scena je dobila ime Danilo Bata Stojković. Dve decenije svog rada Bata je vezao za tu scenu na Zvezdari, gde je odigrao 1.102 predstave. Sećaju se Bate svakog leta u Vrnjačkoj banji, gde svake godine na dan njegovog rođenja, 11. avgusta, počinju Dani Bate Stojkovića i traju do 13. avgusta. Tako ova varoš živi tri dana u znaku svog najvoljenijeg gosta koji je tu došao prvi put kao dete kad ga je majka vodila za ruku. Poslednji put sa štapom, neki mesec pre nego što će umreti. Amfiteatar u banji star više od 120 godina, od 2010. nosi Batino ime.
Objavljeno u 94. broju časopisa „Kinoteka“, oktobar 2024.
Izvor: Kinoteka.org
