Обиљежавање датума смрти или рођења значајних писаца постаје нека врста помодарства, како у озбиљним институцијама културе тако и на друштвеним мрежама и порталима
Некада је постојала добра пракса да се такви помени обиљежавају поводом тзв. округлих годишњица – јубилеја, те се, рецимо, стогодишњица од рођења неког писца или објављивања значајне књиге плански и дугорочно припремала, док се у данашње вријеме спроведе једноставно истраживање, по принципу: „рођени и умрли на данашњи дан“. Одабере се најзвучније име, а онда учини омаж евидентирањем елементарних података из биографије одабраног срећника.
У први мах, могло би се помислити да ту постоји извјесна сличност са црквеним календаром, да ће се спонтано установити сличан календар или каталог књижевних светитеља. Међутим, „црвено слово“ и, уопште, црквени календар јесте све осим спонтано профилисан подсјетник на заслужне хришћанске претке.
Премда је споменута аналогија занимљива, остављам је по страни.
Значајније је уочити да нас пракса „књижевног календара“ упозорава да се и књижевност увлачи у простор површности и тривијалности, неспремности нашег нараштаја, а и институција, да се препознају и на доличан начин обиљежавју значајни јубилеји. То се добро могло видјети и током прошлогодишњег и врло разноврсног обиљежавања 210 година од Његошевог рођења. Толико текстова, медијских прилога, округлих столова, свечаности и сл., а да се о Његошу једва ишта смислено рекло. Помно сам пратио, у неким програмима и сам учествовао. Једино достојно што се може издвојити јесте неколико наступа професора Мила Ломпара, као и једно антологијско предавање Микоње Кнежевића, одржано у никшићком Захумљу. Но, ријеч је о научницима који свој рад не подешавају у складу са јубилејима и културом спектакла, већ о посвећеним и правим научницима.
С друге стране, произвољно и површно, макар и несвјесно, обиљежавање „црвених слова“ у књижевности можда се може разумјети и као компензација за одсуство квалитета у савременој књижевности, која је у овом вијеку добрано сведена на сезонске авантуре наших списатеља и отимања око неколико уносних награда.
Ако се присјетимо друге половине прошлог вијека када се објављивало, и то у ондашњој великој држави педесетак романа годишње, а од тога броја увијек се издвајало по неколико романа који су могли претендовати ако не на вјечност, оно бар на вишедеценијско читање, са данашњим временом када се годишње објављује по неколике стотине романа, а да и добро упућен читалац не би могао ни да поброји наслове педесетак романа објављених за двије и по деценије овог вијека, онда тек постаје јасно у каквим несразмјерама између продукције и квалитета, заправо, живимо. Ми, очито, свједочимо крах културе. Онда можда и ово што критикујем остаје наша једина нада; сачинити Књижевни календар, сјећати се, уредно и свакодневно, писаца који у вјечности вриједе.
Милорад Дурутовић