На основу повлашћене цене од 420 евра за хиљаду кубика гаса Србију увоз 2,2 милијарде кубика из Русије, што је преко две трећине потребне количине, кошта 924 милиона евра. У случају да уведемо санкције Русији, плаћали бисмо тржишну цену која би била две до три милијарде евра скупља
У протеклим недељама нагло је појачана кампања за увођење санкција Русији. Поједине јавне личности и политичари служе се различитим аргументима да би оправдали тај потез. Помињу се заузимање исправног „моралног става“, сврставање на „праву страну историје“, животни и „материјални“ разлози. Притом се, крајње наивно за иоле упућеног посматрача, сугерише да би то биле само симболичне санкције (како рече Здравко Понош, санкције „на кавијар“).
Питање санкција према Русији веома је сложено. Очигледно је да се огроман број грађана томе категорички противи и тај проценат остаје исти и после 240 дана рата. То је добро познато и нашим прозападним политичарима који су се пре избора листом изјашњавали против увођења санкција, да би после избора окренули ћурак, ваљда мислећи да ће се до нових избора рат окончати поразом Русије.
Једну од анализа „материјалних разлога“ за увођење санкција могли смо чути у „Утиску недеље“ од доцента Милана Kрстића са Факултета политичких наука. Kрстић је (како је сам рекао) анализирао трошкове и добити тог потеза, па је закључио да би се увођењем симболичних санкција ослободили притиска Запада а да не бисмо значајно пореметили односе са Русијом.
Пре свега, ни најмање није тачно да „симболичним санкцијама“ Србија не би нарушила односе са Руском Федерацијом. Пракса Kремља је да све државе које су увеле санкције Русији проглашава „непријатељским“ и одговара противмерама. Уосталом, сам Kрстић је током емисије признао да је увођење санкција много значајнија одлука него што је то покушао да представи на почетку.
Србија би у случају да уведе санкције Русији посебно била изложена руским противмерама, јер има повлашћену цену за руски гас по тзв. „нафтној формули“. Kуповину 2,2 милијарде кубика гаса, што представља више од две трећине потреба Србије, ми од 1. октобра плаћамо само 420 евра за хиљаду кубика (у претходном кварталу цена је била нешто нижа). Ако би јој Србија увела санкције, Русија не би прекинула снабдевање гасом, као што није учинила ни у случају Мађарске ни других држава које су прихватиле да га плаћају у рубљама. Али сви они плаћају гас по „гасној формули“, која се формира на основу цене гаса на слободном тржишту, а не по „нафтној формули“ која је неупоредиво повољнија. Излишно је рећи да не треба очекивати да би нас Русија и даље „частила“ гасом по повлашћеној цени.
Шта то конкретно значи? Увоз 2,2 милијарде кубика гаса по цени од 420 евра коштаће Србијагас 924 милиона евра. У овом тренутку цена гаса на спот тржишту пала је на 1.400 евра. Ако бисмо толико плаћали гас, то би нас коштало чак две милијарде евра више него по „нафтној формули“. Иначе, пре само десетак дана, цена гаса на тржишту је била већа од 2.000 евра за хиљаду кубика, а реално је очекивати да ће са хладним временом нагло скочити и потрошња и цена гаса. По цени гаса од 2.000 евра, Србија би морала да плати чак 3 милијарде евра више него по садашњем аранжману.
Ту рачуницу Kрстић није изнео, већ је лаконски констатовао да инвеститоре у привреду много више занима цена струје, а да разлика у цени гаса није велика.
За разлику од Немачке, која може да се задужи 200 милијарди евра да би спасла од пропасти привреду и становништво, Србија тај луксуз нема: две до три милијарде евра разлике у цени морало би да се пренесе на кориснике гаса, односно грађане и привреду, што би у кратком року изазвало огромну беду и инфлацију. С друге стране, Kрстић помиње као аргумент за увођење санкција „престанак“ страних инвестиција – као да је то уопште битно уколико би дошло до економске катастрофе због наглог повећања цене гаса.
Извор: Недељник Време