„Љубав према библиотекама, као и све остале љубави, мора се стећи“ – пише у предговору књиге „Библиотека ноћу“ аргентинско-кандаског романописца и есејистичара Алберта Мангела.
Но, чему служе библиотеке у овом напуклом екрану?
Претпоставимо да у њима још постоји специфичан мирис папира и прашине; подједнако драматичан као и приликом наше прве посјете некој библиотеци када смо, из ко зна каквих разлога, одлучили да је посјетимо, можда и учланимо, остајући неколико тренутака зачуђени јер, опет да цитирам Мангела, нико ко први пут ступа у просторију сачињену од књига не може инстиктивно знати како да се понаша, шта се од њега очекује, шта му се нуди, шта је дозвољено. Човјека може савладати ужасан страх − страх пред пространошћу или пред пространством, пред непомичношћу, пред подсмјешљивим подсјетником на све што се не зна, пред надзором − и дио тог снажног осјећања може се задржати чак и пошто се сви ритуали и конвенције науче, географија простора савлада а урођеници постану пријатељи.
Чему, дакле, служе библиотеке у овом напуклом свијету?
Посјетио сам недавно градску библиотеку у Никшићу. Преселила се из Дворца краља Николе у „професорску зграду“, што се налази у близини Дома здравља. Јесте сада све уредније, педантно као у приватној зубној амбуланти, али осјетих се грешно у таквом амбијенту. Видим, књиге су уредно сложене по одајама и полицама; видим, како су уморне од недавне сеобе; осјећам њихову носталгију за родитељском кућом, царским дворцем. Лијеп је њихов нови стан – али и књиге су људска бића.
Чак и библиотекар изгледа много свјежије, као да није прошло неколико година од нашег посљедњег сусрета. Није ме укорио што враћам књиге након непристојно дугог утамничења, што не плаћам уредно чланарину. Имам утисак да му је било мило што ме уопште види, а што се књига тиче само-нека-су-здраво. „Ревизија, па се мора“ – не би ме иначе ни подсјећао.
Да не будем погрешно схваћен. Књиге које сам задужио тешко да би ико икада затражио на позајмицу (да, знам, перфидан начин да се намири савјест). Додуше, једном се десило да је нека студенткиња тражила 87 песама. Каталог је неумољиво доказивао да библиотека посједује тражену књигу. Сјетио се мудрац из библиотеке: „Толико пјесама може бити само код Мићка“. Позвао ме телефоном, умолио, ако бих, ипак, могао да вратим свих 87 пјесама, па када се студенткиња наужива, биће ми јављено да ја опет преузмем бригу, јер толико пјесама теже је чувати него крдо дивљих коња. И књиге, дакле, хоће доброг укротитеља.
Да не буде забуне. Библиотекар није мислио метафорички, већ буквално: да вратим свих 87 пјесама. Наиме, једном сам дотрчао престрављен у градску библиотеку, у Дворац, тражећи неколико књига о бароку и ренесанси. Претходно сам био лоше среће с библиотеком Филозофског факултета. Књиге сам тамо био пронашао, али у некој поцијепана пјесма, у другој циклус пјесама, а у свакој истргнут предговор и/или поговор. Касније сам, са готово стопроцентом сигурношћу, установио који је студент-злотвор био толико морбидан да цијепањем дјелова оскрнави све те књиге. Можда је то био удружени злочиначки подухват, али само се један студент, Б. С., хвалио како је баш ОН сачинио „одличну скрипту“ за испит из Ренесансе и барока. Видио сам скрипта, прелистао, све схватио. Срамота ме и данас што сам и сам из њих припремао испит. Предговор је предговор! – а студент је дужан да учи шта и како му се каже. То што сам мисли вриједи једино код куће.
Убјеђивао сам библиотекара да би најбоље било да неких стотинак одабраних наслова задужим бар четири, пет година, јер сам рачунао да ће студент-злотвор до тада сигурно дипломирати. А ако се учлани и у градску библиотеку… Не знам, све то помало подсјећа на оног Адама Трпковића из Пекићевог „Вампира“ што у растројству уништава кишобране и све што на кишобране личи. Али, гротеска у стварности није исто што и гротеска у литератури.
Одмах да кажем. У моју причу библиотекар није повејровао. „Мићко, пусти те дјетињарије. Узми књиге које су ти потребне. Врати када их прочиташ. Не бригај, знам да читаш ред-по-ред“.
С друге стране, библиотекар ми је испричао како је библиотека најбоље пословала током ратних деведесетих година, усред санкција. О томе нећу говорити јавно, јер сам повјеровао библиотекару да је све, ваистину, било како ми је испричао.
Али да кажем. Љубав према књигама може бити веома опасна
Мој пријатељ, пјесник, Р. Ч. године 1999. напушта факултет и добровољно одлази равно на Косово. Дрхтећи пред НАТО авионима увиђа колико „рат нема везе с Ћосићевим романим“. Када је скоро све било срављено НАТО бомбама, када је и његов страх био срављен са рушевинама једне библиотеке, пјесник Р. Ч. је пао на кољена скупљајући панично некакве књиге. Изгледа да је то био његов једини злочин у рату. Завршава на војном суду, гдје мора да доказује својим завидним читалачким искуством колико је луд за књигама. Касније, током повлачења са Косова, пјесник Р. Ч. остао је трајно трауматизован гледајући са свог тенка српске старице, што су падале на кољена, запомажући: „Коме нас остављате!?“ Било је то негдје око Ђаковице, ваљда.
Након вишегодишњег самовања у свом селу П. П. пјесник Р. Ч. уписује опет факултет. Усред једног предавања умало се нијесмо дохватили за душнике. Тако смо постали пријатељи. Ја сам тврдио да је Ћосић лош писац, а он се чудио како ишта похвално могу да кажем о Светиславу Басари. Никад му нијесам рекао зашто сам тих година читао Басару. Нијесам га никада питао зашто је мислио баш о Ћосићу, тамо, на Косову.
Умберт Еко је био велики оптимиста. Тврдио је да се никада нећемо ријешити књига. Можда је у праву, можда ће нас књиге прогонити, мучити и злостављати све до раја или пакла. Ништа ту неће промијенити ова вирутелна ера, овај упад у пукотину разума и вида. Једино за шта можемо да се ухватимо јесу књиге. Зато је сигурније у библиотеци него у атомском склоништу, јер једино у библиотекама све још драмтично мирише на папир и прашину – на складиште. Овамо, у екрану, све је безмирисно.
Милорад Дурутовић
