Након повлачења преко Албаније у Првом светском рату, а по доласку на Крф, Милутин Бојић је тешко поболео.
Ипак, све до своје преране смрти (у објави видите његову последњу фотографију), Бојић је неуморно радио, што као чиновник у Министарству унутрашњих послова, што као књижевник. Године 1916, добија све страшнија обавештења о мукама на које је стављен народ у Србији.
Слушао је о зверствима која су чинили Бугари и Аустријанци, силовањима, смртним казнама, о спаљивању кућа, крађи имовине и хране. Срби на Крфу и у Солуну, пише Бојићев рођени брат Радивоје, ,,носили су у души разбукталу жудњу за осветом, а Милутин је дао доказ своме болу“. Дубоко проживљаване патње свог народа Бојић је преточио у стихове, и настала је једна од његових најпотреснијих песама ,,Неречене мисли“.
,Боже отаца наших, Господе деце моје,
Што си ме оставио и у прах све ми сруши?
Звоници моји мртве место часова броје,
И пред олтаром твојим моја се јетра пуши.
Градови моји леже кô развалине старе,
Житнице моје пустош, а дворце сумор краси,
Џелати друмом блатним спаљују и крстаре,
У затрвеном куту свети се пламен гаси.
Боже отаца наших, видиш ли моје кћери?
Најслађе то је воће и цвет за гозбе гнусне.
Ако сам грешан, њином чедношћу грех не пери
Већ окужи им недра, већ разгубај им усне,
Унакази их, Творче, да њина тела млечна
За вино мог крвника не буду бистра купа.
Авети нека буду и чудовишта речна,
На један кикот њихов, да враг мој косе чупа.
Невиној деци не дај, да очај крв им мори,
Утробу мајке своје и дан свој да прокуну.
Милошћу снова ноћних тешки им дан одмори.
Не дај, да на крв оца, на кости браће, пљуну.
Не дај, да остарина сина се свог одриче,
Веру у пород згази, уздање да погребе!
Човек је за ме мртав, демон ме к себи виче;
Дај ми, сред бола мога, да верујем у Тебе!
Песма ,,Неречене мисли“ настала је 1916. године, а Милутин Бојић писао је и читао све до јесени 1917. године, када је његово измучено и напаћено тело престало да дише.
Извор: Ментални хигијеничар – Фејсбук страница
