Ми не тражимо много: желели бисмо само да нам се живот и имање обезбеде и да смо слободни у својим радњама
Писмо Срба са Косова султану Абдулу Хамиду Кану II, 1899. године.
Ове редове пишем 13. јануара, датума који за мене има посебан значај, будући да сам протеклих 15 година готово сваки тај датум проводио у Звечану прослављајући Српску нову годину, или како се понегде каже, Мали Божић. Ове године то не радим, јер скоро да и немам са ким – добар део мојих пријатеља није више ту на овај или онај начин. Иако је ово крајње баналан разлог у поређењу са тим људима који су у протеклих годину дана изгубили животе, слободу или мирну породичну егзистенцију у свом граду – а ја и даље имам све то – ипак имам потребу да о томе пишем, будући да сам свестан да већина људи ван Северног Косова не разуме до које мере је та средина девастирана у протеклом периоду.
С друге стране, не желим да будем ни дефетиста, и у неким скоријим догађајима видим зрно наде да ова година не буде година коначног фајронта на Северном Косову. Из тог разлога, писаћу о ономе што најбоље знам, иако сам то дуго избегавао – о специфично косовској имовинско-правној проблематици.
Како је читаоцима КоССев портала без сумње већ познато, протекле недеље, баш на празник Светог Стефана, коме је посвећен Манастир Бањска, стигао је превод пресуде којом се поништава одлука о експропријацији за сврху изградње база у општинама Лепосавић и Зубин Поток. Слична пресуда је већ донета у октобру на захтев групе власника земљишта погођених експропријацијом из Лепосавића, па се може рећи да је цео процес овим враћен на почетак.
Све што се од фебруара прошле године до данас десило је леп пример како се Срби на Северном Косову могу изборити за своја права, те да уколико то раде, приштински систем нема избора него да им изађе у сусрет, и то не зато што је наклоњен владавини права, него зато што до те мере греши у корацима, да мора сам себе да коригује да би задржао привид сопственог постојања.
Међутим, тај систем не воли Србе, и ко то не разуме, не разуме ништа, иако му пред носом стоје примери из историје (попут овог цитираног у уводу) који се, како то већ на Косову бива, увек враћају. И управо како би се избегле ситуације као ова око експропријације, тај систем је развио низ нових облика узурпације имовине, којима настоји да потчини Северно Косово, све примењујући програм Самоопредељења „Алтернатива за север“ из 2012. године.
Да почнемо од најлуксузнијег – полицијским снагама су у протеклом периоду поверене на коришћење бања у Бањској, као и вила на језеру Газиводе. Док се код виле ради о одузимању у склопу кривичног поступка, код бање је ситуација мало комплекснија, будући да је њу својевремено РМХК Трепча преписала цркви, што је потпуно занемарено од стране приштинске Агенције за приватизацију, која ју је поверила полицији. Поред овако правно упитног поступања, може се поставити и питање оправданости, будући да нигде на свету није уобичајено да полиција користи овако луксузне објекте.
Примера ради, луксузна имовина која је по Србији одузимана у склопу кривичних поступака се по правилу продаје или даје на коришћење угроженим лицима. Тиме се само огољава суштина распоређивања приштинске полиције на Северном Косову – она је ближа сафарију него безбедносној мисији, а после сафарија се ваља опустити у хидромасажној кади.
Даље, спроводе се фантомски радови на приватној имовини, без спровођења поступка експропријације и без законски обавезног означавања, као у случају пута између села Видомириће и Банов До. Иако је привремено обустављена његова изградња услед поднетих кривичних пријава, она је настављена. Чини се да се ради без експропријације на основу тога што је у приштинској катастарској евиденцији ту заиста убележен некакав пут, али то свакако није довољно, будући да није спроведен законски обавезан поступак упоређивања и верификације, којим би требало да се сравне приштинска и београдска катастарска евиденција, а и са спроведеним тим поступком, сви се грађевински радови морају означити.
Овде је јасно да тај пут нема никакву другу функцију него да олакша кретање приштинских безбедносних снага по Северном Косову, што после распоређивања и стационирања ових снага представља другу или трећу фазу окупације те територије. Међутим, начин на који се то чини је посебно опасан, будући да сутра свако може бити лишен своје имовине без икаквог поступка и основа уколико се у приштинској катастарској евиденцији нађе погодан изговор, што само доказује да је Приштина суштински одустала од поступка упоређивања и верификације, и ефективно тиме убила и бриселски договор о катастру.
Слично овоме су и случајеви уништавања и апропријације верске баштине, од преоравања старог гробља у Митровици, преко илегалног извођења радова на цркви у Винарцу, до представлајања цркве у Горњем Стрмцу као католичке. И ту се изводе радови без експропријације, а понегде (у случају гробља) и без означавања, свакако под покровитељством министарстава којима руководе кадрови Самоопредељења. Оно што је овде дифферентиа специфица је да се имовина коју поседује, одржава или користи Српска православна црква настоји или уништити или апроприсати. Тамо где је могуће, у духу отоманске апропријације (нпр. као у случају гроба Светог мученика Василија Пећког), православне светиње се проглашавају нечијим другим – у случајевима Винарца и Горњег Стрмца, католичким – и то било на грађевинској табли (Винарце), било у актима надлежног министарства који се могу открити само колашинским ентузијазмом (Горњи Стрмац).
Тамо где то није могуће или можда практично, у духу новоуспостављене традиције уништавања српских гробаља, православне светиње се преоравају. Српску православну цркву нико ништа не пита, а понегде јој ни не дозвољава да реагује. Свакако, јасно је да се ово може десити у сваком месту у ком више нема Срба становника или свештеника.
Коначно, ту је и додељивање парцеле код Војног ремонта полицији од стране нелегитимног општинског руководства у Северној Митровици. Поред тога што се изричито наводи у програму „Алтернатива за Север“, ово је показатељ праве функције узурпираних институција – да доносе формално легалне одлуке, чиме ће избећи све горе описане модалитете узурпације који су формално нелегални, а заправо да спроводе програм своје партије, уместо закона државе коју сматрају својом.
Иако је јасно да је Куртијев план да Север изједначи са Југом, те да тај план успешно спроводи, треба скренути пажњу и на то да се методи са Севера користе ради даљег разбијања Југа, као у случају експропријације између Грачанице и Лапљег Села ради проширивања археолошког налазишта Улпијана. Нажалост, овде изостаје организована реакција као у случају експропријације на Северу, тим пре што постоји функционална и легитимна општина у приштинском систему. Наравно, и овде се ради о метаполитици – потврђивању несрпског и „пресрпског“ албанског континуитета на територији Косова и Метохије, а од стране, гле чуда, истог министарства које апроприше српске цркве и раскопава српска гробља.
Остаје само питање зашто се, у ери лидар сензора, неко ко претендује да буде стручан одлучује за раскопавање 70 хектара плодне земље – а одговор је, нажалост, зато што је то српска земља.
Како се борити против овог зулума? Пре свега, мислим да се мора борити, иако је то суштински јалов процес, будући да је правна борба (о којој једино могу и желим да пишем) ограничена на систем против кога се бори. Борба даје људима наду, и оставља папирни траг за будуће генерације. Свакако треба подносити кривичне пријаве, будући да се показало да оне делују било трајно (гробље у Митровици), било привремено (пут Видомириће-Банов До). Треба покретати што више судских и управних поступака, будући да је јасно да они пре или касније морају да уроде плодом, иако је на примеру Манастира Високи Дечани јасно да се одлуке у корист Срба или Српске православне цркве неће никада извршити у оваквом систему.
На крају, треба бити јединствен, и то на свим нивоима. На Северу, треба да делују сви заједно, као у случају експропријације – и грађани, и легитимна општинска руководства, и цивилно друштво, и струка. Затим, ако се већ толико прича о ЗСО, томе треба да претходи, односно следи, органско јединство између Севера и Југа, које неће бити на нивоу политичке организације, већ на нивоу практичне политике. Само тако, Срби ће се одбранити. Без тога, иако тешка срца то пишем, бојим се да им могу доћи последњи дани. И ово моје писање је у том смислу дуг свима онима са почетка овог текста, са којима сам некада славио српске нове године у Звечану, и са којима се надам и верујем да ћу опет славити, на овом или оном свету.
Драгутин Ненезић
Извор: КоССев
