I sad slušati posvednevno sve te zapevke jadne braće naše neposredno iz njihovih usta, odmah iza nesrećnih i krvavih događaja; konstatovati njihove mnogobrojne patnje za koje niko, osem nas saučešća nema, niti se iko stara da ih odlakša i leka im nađe; tešiti narod jedan koji je bačen na hranu zverovima i koji je, što je još žalosnije, proniknut, u ostalom pravilnim uverenjem, da mu vlast ne može i neće da pomogne; odbijati ga, ovako očajana od namere za emigrovanjem u Srbiju, što znači oduzimati mu i poslednje sredstvo na koje je pouzdano računao, da bar golu dušu spase; gledati ga gola, bosa, odrpana, duhom klonula, telom iznurena, opljačkana, prebijena, proređena u strahu, tuzi i bolu – tu valjda doista imati srce od granita, a živce od čelika, da se to sve izdrži može. (…) Ovo su poslednji dani, dani najmučniji, jer dugotrajne agonije po Srpstvo u Staroj Srbiji i ja, prisustvujući umiranju i sahranjivanju jednog naroda, braće svoje, u klasičnoj postojbini njegovoj, neću preterati ako smelo naglasim da Srbija ne može imati prečeg i svetlijeg zadatka, koji njenu budućnost u pitanje dovodi, nego se sva založiti da to umiranje zaustavi, da povrati pritajalu dušu braće svoje, jer će, neotimajući ih od smrti, i ona, poput sijamskih blizanaca, morati da podlegne. Sima J. Avramović, srpski konzul u Prištini, 5. oktobra 1901. godine
Proteklih dana je aktuelna vest o zabrani dinara, iako je odluka o tome doneta još 27.12.2023. Na stranu zašto se o tome počelo pričati tek posle božićnih praznika (a takvo kašnjenje u praćenju situacije postaje konstanta – setimo se samo nacrta zakona o eksproprijaciji koji je stajao neprimećen mesecima na sajtu prištinske vlade), ovde bih želeo da skrenem pažnju na neke aspekte ove odluke koji su u javnosti zanemareni.
Prvo, odlukom je predviđeno da stupa na snagu 1.2.2024, što se pokapa sa vremenom kada NLB-Komercijalna banka napušta Kosovo (iako je svojevremeno bilo predviđeno da je preuzme Poštanska štedionica, što bi aktuelne probleme prilično olakšalo). Može se osnovano pretpostaviti da se radi o koordinisanoj akciji Prištine, naravno usmerenoj na otežavanje egzistencije preostalih Srba, kao i na stimulisanje njihovog odlaska sa KiM.
Samom zabranom je sadržana u članovima 35-37. odluke, i već je prepričavana na ovom portalu, pa to ovde neću ponavljati, pogotovo jer je odluka javna. Ono što bih istakao je da se odluka poziva na čl. 11. kosovskog ustava, kao i na članove 16-18. zakona o centralnoj banci. Ovim propisima se predviđa da će na Kosovu postojati samo jedna valuta, ali se ona ne imenuje, te se takođe navodi da će se ta valuta odrediti zakonom. U tom smislu, određivanje evra kao te valute odlukom centralne banke je protivustavno i protivzakonito, te se može obarati pred prištinskim ustavnim sudom, kada bi to neko hteo. S druge strane, ono što se verovatno može desiti je da, slično tablicama, stupanje na snagu ove odluke bude odloženo pod međunarodnim pritiskom, ali da se ipak desi kada se za to izvrše određene pripreme političko-medijske prirode. Svakako, ovim se potvrđuje da Priština svoje propise ne poznaje, niti zna da ih primenjuje, čemu je ujedno posvećen ceo ovaj mini-serijal.
O efektima ove zabrane takođe neću trošiti previše prostora, budući da su i oni ovde već obrađeni. Ukratko, Srbima ostaje da ili idu po svoje dinare negde na teritoriju centralne Srbije, i tamo ih podignu i zamene za evre, ili da to učine na bankomatima na KiM, u oba slučaja uz manje ili više provizije. Pored ekonomskog, opet ovde postoji i značajan moralno-simbolički efekat, koji u perspektivi može da utiče na dalje iseljavanje. Međutim, suštinski, ovo je još jedan vid tihe pripreme za ZSO, budući da se relevantnim dogovorima predviđa upravo prelazak na finansiranje Srba pod strane Beograda preko prištinskog trezora, što ostaje kao jedina izvesna opcija u ovom trenutku.
I eto obrasca, u tri koraka: 1) Priština nešto priprema, Beograd to iz nepoznatih razloga uviđa kasno; 2) Priština to nešto sprovodi, Beograd se u javnosti buni manje ili više, i time iskuka odlaganje tog sprovođenja; 3) po sprovođenju, Srbi mogu da se s tim usaglase ili da trpe sankcije, a mogu i da napuste Kosovo, dok Priština dobija ono što od početka hoće, uz manje ili više pasivnu poziciju Beograda.
Ono što je ovde drugačije je činjenica da ova mera pođednako pogađa i Sever i Jug, i tim pre ište zajedničku reakciju. Onima koji se pitaju zašto na ovako nešto reagovati u kosovskom sistemu, mogu da poručim da drugih sredstava trenutno nema. To nije legitimisanje onoga što se kod nas nazivaju „takozvane institucije“ (a inače na to sam sklon da odgovorim da je trojicu Srba u Banjskoj ubio takozvani metak, dok desetine ili stotine njih čame u takozvanom zatvoru), već jedino što se može uraditi bez masovnije građanske neposlušnosti ili sukoba. Uostalom, trenutno su na Severu aktuelne bar tri peticije (za smenu gradonačelnika, protiv sumanute zabrane uvoza, i protiv uzurpacije parcele kod Vojnog remonta), od kojih je bar jedna zasnovana na aktu koji je, pored svoje očigledne protivpravnosti, očigledno usmeren na proceduralno maltretiranje Srba (naravno mislim na skandalozno administrativno uputstvo kojim se za smenu nekog ko je izabran sa manje od 5% glasova traži više od 50% istih). Ovim ne umanjujem značaj ovih peticija – naprotiv, bar jednu aktivno podržavam, i mislim da ih sve treba isterati do kraja kako bi se prištinsko bezakonje i aparthejd do kraja razgolitili – već samo ukazujem na to da sad nije vreme za „takozvanost“, već za aktivnu borbu protiv jednog zlog sistema svim sredstvima koja postoje unutar tog samog sistema, kako bi se njegovo srce tame bez pardona razobličilo. Samo, ta borba mora biti zajednička, i Srba sa Severa, i Srba sa Juga, pogotovo kada ih pogađa ista muka.
Da se ponovim – ako se to ne desi, budućnost nije svetla. Srbi mogu da biraju između dva ili tri simulakruma. Jedan je Kurtijev, gde se propisi donose da bi Srbe isterali sa Kosova, a takav sistem se predstavlja kao nekakva demokratija i vladavina prava.
Kad smo kod vladavine prava, jedan stariji kolega sa KiM mi je pričao da su se, u vreme vladavine Džavida Nimanija, između ostalog i predsednika predsedništva SAP Kosova 1974-1981, odluke donosile arbitrerno, pa kada bi neki savesni Srbin pravnik upitao na osnovu kog člana, odgovarano mu je: „na osnovu člana Džavida Nimana“.
Druga dva su beogradska, jedan koji stvara vlast, i u kom se najavljuje ulaganje u Rajsku banju, u kojoj su trenutno zabarikadirani kosovski policajci – pa je za to neophodno da oni odatle izađu, što se u trenutnim uslovima krajnje beogradske kooperativnosti i krajnjeg prištinskog divljanja ne čini izvesnim – i drugi opozicioni, u kome se pažnja posvećuje apsolutno svakom nasilju, osim onom najvećem – nad Srbima na Kosovu.
Takav izbor zaista nije nimalo svetao, a takav život je onda stvarno samo takozvan.
*Dragutin Nenezić je pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na Kosovu i Metohiji. Tokom rada u advokaturi, savetovao je i zastupao stranke u privatizacionim i imovinskim sporovima pred prištinskim sudovima, i vremenom se profilisao kao ekspert za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji, u kom svojstvu je učestvovao u različitim forumima i inicijativama. Trenutno radi kao konsultant u oblasti infrastrukture, energetike i ekologije, kao i javnih politika/FOTO: KoSSev
Izvor: kossev.info
