И сад слушати посведневно све те запевке јадне браће наше непосредно из њихових уста, одмах иза несрећних и крвавих догађаја; констатовати њихове многобројне патње за које нико, осем нас саучешћа нема, нити се ико стара да их одлакша и лека им нађе; тешити народ један који је бачен на храну зверовима и који је, што је још жалосније, проникнут, у осталом правилним уверењем, да му власт не може и неће да помогне; одбијати га, овако очајана од намере за емигровањем у Србију, што значи одузимати му и последње средство на које је поуздано рачунао, да бар голу душу спасе; гледати га гола, боса, одрпана, духом клонула, телом изнурена, опљачкана, пребијена, проређена у страху, тузи и болу – ту ваљда доиста имати срце од гранита, а живце од челика, да се то све издржи може. (…) Ово су последњи дани, дани најмучнији, јер дуготрајне агоније по Српство у Старој Србији и ја, присуствујући умирању и сахрањивању једног народа, браће своје, у класичној постојбини његовој, нећу претерати ако смело нагласим да Србија не може имати пречег и светлијег задатка, који њену будућност у питање доводи, него се сва заложити да то умирање заустави, да поврати притајалу душу браће своје, јер ће, неотимајући их од смрти, и она, попут сијамских близанаца, морати да подлегне. Сима Ј. Аврамовић, српски конзул у Приштини, 5. октобра 1901. године
Протеклих дана је актуелна вест о забрани динара, иако је одлука о томе донета још 27.12.2023. На страну зашто се о томе почело причати тек после божићних празника (а такво кашњење у праћењу ситуације постаје константа – сетимо се само нацрта закона о експропријацији који је стајао непримећен месецима на сајту приштинске владе), овде бих желео да скренем пажњу на неке аспекте ове одлуке који су у јавности занемарени.
Прво, одлуком је предвиђено да ступа на снагу 1.2.2024, што се покапа са временом када НЛБ-Kомерцијална банка напушта Kосово (иако је својевремено било предвиђено да је преузме Поштанска штедионица, што би актуелне проблеме прилично олакшало). Може се основано претпоставити да се ради о координисаној акцији Приштине, наравно усмереној на отежавање егзистенције преосталих Срба, као и на стимулисање њиховог одласка са KиМ.
Самом забраном је садржана у члановима 35-37. одлуке, и већ је препричавана на овом порталу, па то овде нећу понављати, поготово јер је одлука јавна. Оно што бих истакао је да се одлука позива на чл. 11. косовског устава, као и на чланове 16-18. закона о централној банци. Овим прописима се предвиђа да ће на Kосову постојати само једна валута, али се она не именује, те се такође наводи да ће се та валута одредити законом. У том смислу, одређивање евра као те валуте одлуком централне банке је противуставно и противзаконито, те се може обарати пред приштинским уставним судом, када би то неко хтео. С друге стране, оно што се вероватно може десити је да, слично таблицама, ступање на снагу ове одлуке буде одложено под међународним притиском, али да се ипак деси када се за то изврше одређене припреме политичко-медијске природе. Свакако, овим се потврђује да Приштина своје прописе не познаје, нити зна да их примењује, чему је уједно посвећен цео овај мини-серијал.
О ефектима ове забране такође нећу трошити превише простора, будући да су и они овде већ обрађени. Укратко, Србима остаје да или иду по своје динаре негде на територију централне Србије, и тамо их подигну и замене за евре, или да то учине на банкоматима на KиМ, у оба случаја уз мање или више провизије. Поред економског, опет овде постоји и значајан морално-симболички ефекат, који у перспективи може да утиче на даље исељавање. Међутим, суштински, ово је још један вид тихе припреме за ЗСО, будући да се релевантним договорима предвиђа управо прелазак на финансирање Срба под стране Београда преко приштинског трезора, што остаје као једина извесна опција у овом тренутку.
И ето обрасца, у три корака: 1) Приштина нешто припрема, Београд то из непознатих разлога увиђа касно; 2) Приштина то нешто спроводи, Београд се у јавности буни мање или више, и тиме искука одлагање тог спровођења; 3) по спровођењу, Срби могу да се с тим усагласе или да трпе санкције, а могу и да напусте Kосово, док Приштина добија оно што од почетка хоће, уз мање или више пасивну позицију Београда.
Оно што је овде другачије је чињеница да ова мера пођеднако погађа и Север и Југ, и тим пре иште заједничку реакцију. Онима који се питају зашто на овако нешто реаговати у косовском систему, могу да поручим да других средстава тренутно нема. То није легитимисање онога што се код нас називају „такозване институције“ (а иначе на то сам склон да одговорим да је тројицу Срба у Бањској убио такозвани метак, док десетине или стотине њих чаме у такозваном затвору), већ једино што се може урадити без масовније грађанске непослушности или сукоба. Уосталом, тренутно су на Северу актуелне бар три петиције (за смену градоначелника, против сумануте забране увоза, и против узурпације парцеле код Војног ремонта), од којих је бар једна заснована на акту који је, поред своје очигледне противправности, очигледно усмерен на процедурално малтретирање Срба (наравно мислим на скандалозно административно упутство којим се за смену неког ко је изабран са мање од 5% гласова тражи више од 50% истих). Овим не умањујем значај ових петиција – напротив, бар једну активно подржавам, и мислим да их све треба истерати до краја како би се приштинско безакоње и апартхејд до краја разголитили – већ само указујем на то да сад није време за „такозваност“, већ за активну борбу против једног злог система свим средствима која постоје унутар тог самог система, како би се његово срце таме без пардона разобличило. Само, та борба мора бити заједничка, и Срба са Севера, и Срба са Југа, поготово када их погађа иста мука.
Да се поновим – ако се то не деси, будућност није светла. Срби могу да бирају између два или три симулакрума. Један је Kуртијев, где се прописи доносе да би Србе истерали са Kосова, а такав систем се представља као некаква демократија и владавина права.
Kад смо код владавине права, један старији колега са KиМ ми је причао да су се, у време владавине Џавида Ниманија, између осталог и председника председништва САП Kосова 1974-1981, одлуке доносиле арбитрерно, па када би неки савесни Србин правник упитао на основу ког члана, одговарано му је: „на основу члана Џавида Нимана“.
Друга два су београдска, један који ствара власт, и у ком се најављује улагање у Рајску бању, у којој су тренутно забарикадирани косовски полицајци – па је за то неопходно да они одатле изађу, што се у тренутним условима крајње београдске кооперативности и крајњег приштинског дивљања не чини извесним – и други опозициони, у коме се пажња посвећује апсолутно сваком насиљу, осим оном највећем – над Србима на Kосову.
Такав избор заиста није нимало светао, а такав живот је онда стварно само такозван.
*Dragutin Nenezić je pravnik iz Beograda koji više od deset godina radi na Kosovu i Metohiji. Tokom rada u advokaturi, savetovao je i zastupao stranke u privatizacionim i imovinskim sporovima pred prištinskim sudovima, i vremenom se profilisao kao ekspert za pitanje imovine na Kosovu i Metohiji, u kom svojstvu je učestvovao u različitim forumima i inicijativama. Trenutno radi kao konsultant u oblasti infrastrukture, energetike i ekologije, kao i javnih politika/FOTO: KoSSev
Извор: kossev.info
