Како је могуће да су вањске границе свих земаља на планети – светиња осим ако се та земља не зове Србија. Иако нисмо ни деца ни наивни, немојмо се гађати тим причама о суигенерисима и преседанима. Да ли заиста неко озбиљан тврди да је албанска мањина у Србији била толико нељудски дискриминисана да то оправдава сецесију?
Перо писца, новинара и преводиоца Мухарема Баздуља не мирује. Недавно је објављен његов нови роман „Невидљива дружба“ и књига „Комшије“, у којој је аутор једне од прича.
Рођен је 1977. године у Травнику, а награђиван је највећим наградама у новинарству и књижевности у Босни и Херцеговини и Србији. Највећа награда стигла му је од публике и критике за ново дело, а добар је познавалац прилика у целој бившој Југославији, што је био добар повод за интервју недеље.
Пре два месеца објављен је ваш нови роман „Невидљива дружба“, који је написан у само једној реченици. Шта вам је било најтеже код ове форме писања?
Било који иоле дужи текст да пишете, дакле, практично сваки који не напишете из једног пута, односно из цуга, увек поставља понајвећи проблем у моменту кад му се тек враћате. Кад пишете, ви сте у свету текста, а онда се из њега враћате у свет стварности. Кад из тог света опет идете у свет текста, треба вам неки „тригер“ да вас врати. Обично се вратите један-два пасуса или десетак реченица уназад. У овом случају то је било немогуће јер је све један пасус и све је једна реченица. Исто тако, кад хоћете да направите паузу, обично гледате да завршите пасус или барем реченицу, а овде је и то било немогуће. Овај роман је тражио пуну посвећеност у релативно кратком временском периоду. У том смислу, добро ми је дошао локдаун у време короне, оно, типична срећа у несрећи. Имао сам ову идеју одавно и планирао сам на томе да радим на некој књижевног резиденцији у иностранству, а онда ми се наметнула нежељена „резиденција“ у властитој кући.
Књижевни јунаци су, кажете, увек инспирисани стварним особама. Има ли вас у овом делу?
Чувени амерички писац Френсис Скот Фицџералд је у једном писму својој ћерки, која је желела да се и сама бави књижевношћу, рекао, парафразирам: ако опонашаш једног писца, плагијатор си, ако опонашаш њих двадесет – оригинална си. На сличан начин, ако у роману правиш лик на основу једне стварне особе, обично правиш роман с кључем, у горем случају чак памфлет. Боље је, као у реторти, убацити двадесет одсто себе, по десет-петнаест одсто три-четири друге особе уз зачин имагинације. Као и у свакој мојој књизи, и овде има мене, мада не нужно увек највише у главном лику.
Јунак вашег новог романа одбија да стави тачку на свој живот. Због чега ви нисте ставили тачку на крају? Када треба у животу ставити тачку, а кад запету?
Није ми се естетски уклапало да ставим тачку. Ако нема ниједне, нека не буде ама баш ниједне. Чувени француски писац Жорж Перек написао је роман без иједног слова „е“, па није ни на крају ставио неки „енд“. Шалу на страну, нису ова два подухвата превише за поређење, али, ето, може се и таква аналогија направити. А што се тиче тачке и запете, постоје граматичка правила, а постоје и ауторски стилови. Знамо колико је Црњански, примера ради, волео запете.
У својим делима пишете и о Југославији, али и Сарајеву. Да ли сте југоносталгичар?
Ја бих рекао да сам југореалиста. Чини ми се да су југоносталгичари углавном они који сентиментално памте лепе хедонистичке приватне тренутке у СФРЈ. Кад се та држава распала, имао сам четрнаест година и, осим релативно идиличног детињства, немам у том смислу неке друге успомене које би призивале носталгију. Али интелектуално и аналитички убеђен сам да је Југославија била оптималан политички оквир за све јужнословенске народе. (У теорији укључујући и Бугаре, али, ето, и варијанта без њих је била довољно добра.) Имајући у виду објективну бројност њеног становништва, нема мање земље која је у двадесетом веку имала већу глобалну политичку тежину. Исто тако, у мој југореализам спада и свест да је свака обнова Југославије у средњорочном историјском оквиру немогућа мисија. Нажалост, пост фестум су је огадили свима, па и Србима. Сигуран сам да је у моменту распада, од 22 милиона њених држављана барем 18 било за њен опстанак, у облику јединствене државе. Али, као и у време њеног настанка, на шта нас подсећа онај бесмртни Андрићев текст „Незвани нека шуте“, бесмислене и бизарне несугласице око ситница довеле су до нестанка земље и, што је најгоре, до крвавог рата. И да се не лажемо, уз сву кривицу овдашњих елита, ничег ту не би било да Запад није потпуно свесно пустио Југославију низ воду, да не кажем „низ мутну Марицу“. Кад се данас иоле упућен човек присети лорда Карингтона и Бадинтерове комисије, надође му мучнина: каквим су ад хок пацерима Југословени предали судбину своје земље коју су сами у крви створили.
У вашим речима се прожимају друштвена питања и политика. Како оцењујете садашњи тренутак у свету?
Живимо у врло смутној епохи, током које се заиста прелама толико тога. Уз огромне напретке у науци и технологији, паралелно сведочимо чињеници да се људска природа од праисторије релативно мало променила. Могу да замислим и да цео светски поредак оде доврага, али могу да замислим и да дође до неког „великог договора“, па да причамо у искрцавању на Марс уместо о Марсу као богу рата. Све су опције отворене.
Колико је рат у Украјини променио вашу слику о свету. Да ли смо ближи праведнијем друштву у тренутку кад се рату у Европи не назире крај?
Више је заправо потврдио моју слику о свету. Неки тамо Исланђанин или Луксембуржанин има луксуз да фантазира о првом рату на европском тлу након 1945. Ми из прве руке знамо да то није тако и можемо само горко да се смејемо поново нотираној истини да смо за масу људи са Запада ми не само изван историје него и изван географије, да наше искуство, барем из њихове перспективе, на европској равни уопште није релевантно.
А у Србији? Опет је питање свих питања – Косово
Чини ми се да је питање Косова повезано с питањем базично схваћене правде. Како је могуће да су вањске границе свих земаља на планети – светиња осим ако се та земља не зове Србија. Иако нисмо ни деца ни наивни, немојмо се гађати тим причама о суигенерисима и преседанима. Да ли заиста неко озбиљан тврди да је албанска мањина у Србији била толико нељудски дискриминисана да то оправдава сецесију? Кроз велики део периода откад је Србија почетком двадесетог века вратила Косово под своје окриље, положај Албанаца био је на светском нивоу авангардан кад је реч о највишим могућим стандардима заштите мањина, али чак ни под Милошевићем деведесетих то, осим у неколико ратних месеци, није било много друкчије него у десетинама других земаља света, у којима ником не пада на памет да формално признаје сецесију делова територије. Фактичко стање је једна ствар, постоје геополитика, реалполитика, све је у реду, јачи тлачи, сви то знамо, али немојте да, као у оној басни, испадне да јагње које стоји низводно од вука том вуку заправо – прља воду.
Шта је са Републиком Српском? Где је видите за 20 година?
Где је и данас: унутар Босне и Херцеговине као државе, са аутономијом и правима које има. С тим што је највећи проблем и Републике Српске и Србије и свих осталих западнобалканских земаља огромна демографска катастрофа, која се већ наслућује. Људи који су данас у напону снаге биће за 20 година у пензији или пред пензијом (ако буду живи); ко ће тим људима зарађивати за пензије питање је за милион долара.
На Јутјубу се може наћи снимак како певате „Романију“ са Кустурицом и Хандкеом. О чему сте разговарали с нобеловцем?
Разговарали смо о маси ствари: о музици, књижевности, историји, природи, родитељству. За човека од осамдесетак година, Хандке је скоро невероватно виталан и младог је духа. Такође, за разлику од великог броја писаца, није его манијак. Рекао бих чак да у разговору више воли да слуша него да говори.
Колико вам је ово време инспиративно за писање?
Веома ми је инспиративно. Чини ми се да и историја и историја уметности показују да су турбулентна времена добар оквир за стваралаштво. Тако да и ја имам неколико „фајлова“ у разним фазама завршености, а ни сам још не знам шта ће се од свега тога и којим редоследом наместити за „комплетирање“. Углавном, само боже здравља, биће нешто ново.
Извор: Косово Онлајн
