Odličnu knjigu je napisao Dušan Fundić. Posle Teodore Toleve (Uticaj Austrougarske na stvaranje albanske nacije 1896-1908) dobili smo još jednu naučno fundiranu (nomen est omen) monografiju o habzburškoj roli u etabliranju Albanije i Albanaca. Fundićeva knjiga počiva na jakom istraživačkom temelju, odnosno na dokumentima Austrijskog državnog arhiva u kojem je autor čitao papire austrougarskog ministarstva spoljnih poslova.
O čemu se radi?
Fundić je svoju tezu postavio na samom početku knjige, a zatim je još nekoliko puta provukao kroz tekst. Autor uočava snažnu podršku Beča albanskoj emancipaciji krajem 19. i početkom 20. veka i to dovodi u vezu sa ključnim elementima austrijske balkanske politike tog vremena. Čitavu austrijsku igru oko Albanije i Albanaca Fundić posmatra u funkciji takmičenja Beča sa druga dva pretendenta na ostatke osmanskog nasleđa na Balkanu – Rusijom i Italijom. Stvaranje albanske države je, kaže Fundić, u Beču bilo percipirano kao protivteža regionalnom uticaju Srbije i Crne Gore, iza kojih je, smatrali su Austrijanci, stajala Rusija. Autor citira iskaz austrijskog vicekonzula u Prizrenu o potrebi pridobijanja “simpatija albanskih muslimana” protiv “slovenstva”. Osim toga, uočljiv je bio i strah od italijanskog zaposedanja albanske obale čime bi se “ugušili pomorski putevi Austrougarske”.
Kako bi se ojačala i ubrzala albanska homogenizacija Beč je pribegao ofanzivnoj kulturnoj akciji u kojoj je Fundić uočio osnovne vektore: “uključivanje albanskih muslimana u delokrug spoljne politike Austrougarske”, intenzivnija komunikacija austrougarskih konzulata sa albanskim liderima, novčana podrška predvodnicima severnog albanskog prostora, materijalna pomoć albanskim školama, posebno onim katoličkim na severu, rad na standardizaciji albanskog jezika, pomoć u izdavanju knjiga na albanskom jeziku.
U daljem tekstu Fundić podrobnije opisuje praktičnu primenu albanske politike Beča. U knjizi nalazimo detalje o austrijskom zalaganju za konstituisanje jedinstvenog albanskog pisma, radu na otvaranju albanskih škola, štampanju udžbenika, školovanju Albanaca u Austriji (pre svega katolika, ali i muslimana), subvencionisanju knjiga o albanskim temama, stipendiranju albanskih đaka i studenata (uključujući i decu Ise Boljetinija).
Austrijska diplomatsko-kulturološka inicijativa nije bila ograničena na prostor današnje Albanije. Autor podvlači i interes Beča za akcije u Kosovskom vilajetu, što je, pored ostalog demonstrirano otvaranjem konzulata u Prizrenu, Skoplju i Mitrovici od 1870. do 1904. godine. Upravo je u Mitrovici na najeksplicitniji način potvrđeno da je austrijska albanska strategija uticala na opredeljenja lokalnih Albanaca. Dok je tamošnji ruski konzul, Grigorij Ščerbina, stradao u jednoj albanskoj pobuni, dotle su, čitamo u knjizi, lokalni Albanci austrijskom konzulu “priredili prijateljski doček, videći u njemu protivtežu ruskom konzulu i mogućem srpskom napredovanju”.
Posebna pažnja u knjizi poklonjena je razvoju austrijske albanologije, čiji je začetnik bio Johan Georg fon Han, austrijski konzul u Janjini. Uticajni habzburški balkanolozi – Konstantin Jireček, Lajoš Taloci i Milan Šuflaj – su, tvrdi Fundić definisali albanski istorijski prostor od Bara, Ohrida i Prizrena do Valone, ističući ilirske korene albanskog etnosa. Oni su, istovremeno, negirali osnovanost srpskih pretenzija na delove današnje Albanije.
Važno mesto Fundić je u finalnom delu svoje monografije posvetio austrijskoj podršci konstituisanju albanske države od 1912. do 1914. godine. Pokušaj snažnijeg uticaja Beča na albanske poslove vidimo u drami oko izbora vladara albanske države u nastajanju. Čak i tu uočavamo uticaj austrijske intelektualne duboke države, budući da će ideja o postavljenju protestantskog vladara (taj uslov je zadovoljio Vilhelm fon Vid) poteći upravo od Lajoša Talocija. On je, naime, ističe Dušan Fundić, pošao od teze da bi baš vladar za Albance atipičnog konfesionalnog identiteta mogao da pomiri versku heterogenost Albanaca. Ipak, Vidov položaj u novostvorenoj albanskoj državi nije bio održiv, s obzirom na interne i spoljne (Italija) otpore i opstrukcije. Za Beč to više nije bilo ni važno, budući da je odlazak fon Vida iz Albanije koincidirao sa ulaskom Austrougarske u Veliki rat i njenim brisanjem sa balkanskih i srednjoevropskih mapa.
Mnoge stvari su, međutim, opstale. Krajem 19. i početkom 20. veka u bečkim bibliotekama i profesorskim kabinetima veliki habzburški balkanolozi su kao od šale pravili narode i jezike. Genijalni bečki opsenari će tako otvoriti Pandorinu kutiju teritorijalnih i identitetskih sporova, zbog kojih se na Balkanu još čitav vek posle kraha Habzburgovaca živelo i stradalo.
Kontinuitete nalazimo i na drugim mestima. Fundić je kao jednu od svojih ključnih teza podvukao da je snažna austrijska podrška konstituisanju Albanije i Albanaca bila motivisana težnjom Monarhije da blokira dalje napredovanje slovenskog elementa na Balkanu (Srbija i Crna Gora) i time posredno oslabi ruski prodor ka ovom delu evropskog Rimlenda. Poigravajući se analogijama zapitaćamo se i nisu li strategije sila koje danas kontrolišu albanski faktor bazirane na istom geopolitičkom motivu?
Mada je Austrougarska u decenijama kojima se Fundićeva knjiga bavi temeljno sponzorisala albansku etničku i političku homogenizaciju, takva podrška imala je svoje limite. U vreme Balkanskih ratova Beč se, naime, protivio stvaranju Velike Albanije, dajući prednost rasparčanom Balkanu, sa malim državnim entitetima, kojima bi Monarhija lakše upravljala. Fundić kaže: “Monarhija nije imala nameru da nova država obuhvati sve Albance, čime bi nastala Velika Albanija, od koje su strahovale balkanske države. Na Balkanskom poluostrvu, prema strateškim zamislima Beča, nije bilo mesta ni za kakvu veliku državu, već samo za sistem država zavisnih od Monarhije.”
Činjenica da austrijska podrška albanskom nacionalnom buđenju nije uključivala i podršku potpunom objedinjavanju albanskog etničkog prostora inspiriše nas da se i na tom mestu poigramo analogijama. Pitaćemo se, dakle, da li vodeći zapadni igrači kao poželjan epilog albanskog pitanja danas vide stvaranje Velike Albanije, ili će se, sledeći habzburšku logiku, prednost dati rasparčanom, lako upravljivom, Balkanu, na kojem potpuna etnička homogenizacija neće biti dozvoljena ni Srbima, ali ni Albancima? Na ovo pitanje, sem fraze – “ostaje da se vidi”, ne nudimo nikakav odgovor.
