Пише: Радмила Станковић
После тридесет година од када је преминуо у Паризу и ту сахрањен поред сина и мајке на гробљу Пер Лашез, редитељ Александар Саша Петровић представља једнако занимљиву тему за изучавање и тумачење историје југословенског филма. Његово дело чини осамнаест наслова кратких, документарних и дугометражних играних филмова, као и писана заоставштина која омогућава читаоцу да га боље разуме. Јер, понекад, сведочили су сарадници, није било лако ни разумети га, ни радити са њим. Глумци су сматрали да имају велику част када би их изабрао, пристајали су на његове захтеве током снимања, а он је умео да изговори за њих несхватљиве реченице:
„Право да вам кажем, осећам неку аверзију према дијалогу. Кад снимам неку дијалошку сцену и глумци говоре текст, имам утисак да ништа не радим. Да крадем богу дане.“
И ваљда зато у његовим филмовима има доста тишине.
Деца раја
Кад рат омиришеш као скојевац, довољно си квалификован да те са осамнаест година држава пошаље на студије режије у Праг, на чувену ФАМУ. Нажалост, после годину и по дана морао је да се врати јер је изгласана Резолуција ИБ, а то је значило да је СФРЈ пала у немилост СССР-а и свих земаља источног блока у Европи. Па њен студент нема више шта да тражи у тадашњој Чехословачкој. Имао је срећу да је одслушао циклус предавања мађарског драматурга, песника и теоретичара филма Беле Балаша, чије је капитално дело, Филмска култура, већ тада, 1948, било преведено на српски језик и објављено у Југославији. Још нешто је доживео у Прагу због чега је био испуњен. Гледао је филмове: Бегунац Керола Рида, Грађанин Кејн Орсона Велса и Децу раја Марсела Карнеа. Овај последњи је посебно утицао на њега.
По повратку у Београд, уписао је Историју уметности, успешно завршио и окренуо се филму. Пре свега као асистент режије, истовремено као филмски критичар. Заједно са Вицком Распором режира документарни филм Уз друга је друг. Добили су другу награду за режију на фестивалу у Пули 1956. Те године, по сопственом сценарију, режира свој први документарни филм Лет над мочваром. Била је то поетска интерпретација живота дивљих патака. На фестивалу у Пули добио је награду критике, био је то први југословенски филм приказан у Кану.
Са Петровићевим дебитантским дугометражним филмовима Двоје (1961) и Дани (1963), започиње славно доба новог југословенског филма, који ће критика касније назвати ауторским. Ако се има у виду да је за филм Двоје овај редитељ награђен Октобарском наградом града Београда, јасно је колико је добро био примљен тај нови талас као одраз целокупне друштвене и идеолошке стварности тога времена, а не само ауторског сензибилитета својих протагониста.
Биће скоро пропаст света
Сам редитељ је сведочио да је највеће заслуге за тај свежи ветар у српском филму имао тада тек постављени директор Авала филма Ратко Дражевић, иначе пуковник УДБА (Службе државне безбедности). У време Дражевићевог мандата, Петровић је снимио пет својих најважнијих филмова, међу којима и два ремек-дела тада југословенске кинематографије: Три, Скупљачи перја, и оспоравани Биће скоро пропаст света.
Када се 1965. појавио у Пули са филмом Три, Саша Петровић има тридесет шест година и доживљава успех о коме није могао ни да сања. Филм за који је писао сценарио по збирци приповедака Антонија Исаковића Папрат и ватра, добија три Златне арене – за филм, за режију, док је Бата Живојиновић награђен за најбољег глумца. Данас велики број зналаца Три сматра његовим најбољим делом. У анкети спроведеној 1979. од стране Института за филм, по избору југословенских филмских уметника и критичара за најбољи филм у историји југословенске кинематографије, друго место припада филму Три, док су на првом месту Скупљачи перја. Ипак, Петровић није био задовољан, говорио је да публика није прихватила филм како је он желео.
Скупљачи перја
И онда је после две године направио Скупљаче перја, своју причу о Циганима која је запалила гледаоце и орасположила критичаре. Ни то га није чинило довољно срећним, па је рекао: „Скупљачи перја би у овој нашој самоуправној средини прошли катастрофално да није било оних сјајних награда и аплауза у Кану. Међутим, те 1967. југословенски филм награђен је Гран пријем најпрестижнијег фестивала, а ова наша велика нација се узбудила као да смо освојили првенство света у фудбалу.“ У четири париска биоскопа истовремено Скупљачи перја избројали су више од 200.000 гледалаца. И били номиновани за Оскара и за Златни глобус.
Следећи филм, Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета (1968), по мишљењу аутора, био је његово најбоље дело, док није снимио Сеобе. Али, критика и публика нису се баш сложили са њим. По Петровићевим записима, напад на његов филм због негативног представљања наше стварности, кренуо је из загребачког недељника ВУС (Вјесник у сриједу), у то време водећег хрватског недељног гласила, да би веома брзо прерастао у жесток напад на Авала филм, који је у то време, као веома успешна кућа, добијао највише новца из јединственог, савезног фонда за кинематографију, поред већ постојећих и републичких. Савезни фонд је ускоро укинут.
Мајстор и Маргарита
Литература је овом редитељу била најбољи ослонац за филм. Тако је Мајстор и Маргарита снимио по истоименом делу Михаила Булгакова, објаснивши: „Булгакову ме је привукло и једно словенско, мени блиско, осећање хумора. То је дубок, оштар, нимало наиван хумор. Па, онда и његова мудрост. Однос Булгакова према власти, то је однос једног изузетно мудрог човека.“ У Пули је филм добио Златне арене за филм, режију, сценографију и мушку улогу. У Венецији – Сребрног лава, и друга признања.
Убрзо после тога, 1973, Саша Петровић добија отказ на Катедри филмске режије где је био професор од 1962. Разлог: код њега је са филмом Пластични Исус дипломирао Лазар Стојановић, који је због тог филма осуђен на три године затвора. Петровић је без посла, а његов филм Мајстор и Маргарита је у контексту афере „Пластични Исус“ поново валоризован, овог пута као антикомунистички, и неформално забрањен за приказивање. Саша одлази у Француску и Немачку, снима филмове и пише сценарије. Када је написао Бановић Страхињу, очекивао је да ће и да режира, али по његовом сценарију филм је снимио Ватрослав Мимица.
Сеобе
О свом последњем, недовршеном филму Сеобе, по истоименом роману Милоша Црњанског, Петровић је маштао још од 1957, када је контактирао с писцем који је био у емиграцији у Лондону. Сагласност за адаптацију добио је по његовом повратку у Београд и после дугог периода прекида рада на филму у Југославији, коначно 1987. почео снимање филма и серије од осам епизода. Ангажовао је Изабел Ипер, Ришара Бериа, Бернара Блијеа, Ерланда Јозефсона, Драгана Николића, Микија Манојловића, Мирјану Карановић…Осмислио је слику великих сеоба српског народа који је своје снаге и кости расипао од Дњепра до Лотерингије током XVIII века. Замислио је дело које приказује ко су Срби и кроз каква су искушења, заблуде и трагедије пролазили. Априла месеца 1994, у болници Ларибоисиере у Паризу, у свом последњем интервјуу признао је: „Највећу животну енергију уложио сам у две ствари: у свог сина Драгана и у Сеобе. Нажалост, нисам дочекао да сина видим као одраслог момка, јер је у току снимања умро, а нећу бити присутан ни на премијери филма којег сматрам животним делом. Тако је ваљда Бог хтео. Има нека сила изнад нас која руководи нашим судбинама, ‘случај комедијант’, како је то рекао Црњански.“
Извор: Радар
