Piše: Janja Gaćeša
Sevdalinka Sevda Veljković i Ivanka Vučković jedine su dve Srpkinje koje još uvek žive u Gornjem Selu kod Prizrena. To je poslednje selo koje pripada Sredačkoj župi. Dalje vas put preko prevoja Prevalac vodi do Brezovice, odnosno Sirinićke župe. U selu živi i dr Simon Tomić koji je sagradio novu kuću, ali zbog obaveza često putuje.
O ovom neverovatno lepom selu na Šar planini i vanrednoj prirodi, pisala sam pre tri godine (OVDE). Tada je u selu živelo sedmoro Srba i, za razliku od drugih sela u Sredačkoj župi, nijedna kuća, imanje, nisu bili prodati. Srpske kuće su napuštene, zaključane katancima, mnoge i propale od zuba vremena, ali o prodaji nije bilo govora. Pričali su Srbi tada da komšije muslimani ne vrše pritisak na njih da prodaju imanja.
Sredačka župa je inače poznata po tome da je većinski naseljena muslimanima, odnosno, kako su nam objasnili, poturčenim Srbima. Broj Srba je u proteklih 25 godina u ovom delu Metohije sve manji. Sada se na prstima mogu prebrojati oni koji u Sredskoj žive tokom cele godine. Šta se promenilo u protekle tri godine, osim činjenice da se broj Srba smanjio jer su se, između ostalog, pojedinci upokojili?
Ognjište nije na prodaju
Gospođe Sevda i Ivanka kažu da sve češće muslimani iz sela dolaze da ih pitaju prodaju li kuće, što do sada, ponoviću, nije bio slučaj. Pominju i da je jedna kuća nedavno prodata, i da im je to mnogo teško palo. Veljkovići u svom dvorištu imaju i kamenu kuću staru više od 150 godina što je njima primamljivo, ali i sama kuća je na izuzetnom mestu, na samo dvadesetak metara od reke Bistrice.
„Ognjište ne se prodava. Kako da prodam kuću? Bog da čuva! Rekla sam da ne prodavam, i ne dolazu više“, priča gospođa Sevda na divnom dijalektu njenog kraja, i dodaje da je doktor Simon dolazio kod nje da joj kaže da moraju da izdrže pritiske i da ne prodaju. „Ni on neće da proda. Kaže mi: Kako Sevdo da prodam dedovinu kada sa terase gledam u crkvu Svetog Đorđa, on me čuva. Reka Bistrica mi pored kuće prolazi“, kazala mi je ova divna žena od punih 86 godina.
Željne da neko sa strane dođe da ih obiđe, da razgovaraju, iznose na sto sve što imaju samo da duže ostanete. Obilaze ih, kažu, deca, i posebno unučići. Ivanka ima tri sina i sedmoro unučadi, Sevda ćerku, dve unuke i praunuka. Obilaze ih i pesnici jednom godišnje kada su Pesnički susreti Lazar Vučković i to, kako rekoše, traje više od 50 godina.
Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili zatvaranje kruga na Severu
Lazar je bio pesnik i Sevdin brat. Nastradao je pod sumnjivim okolnostima na Ohridskom jezeru, i od tada Jedinstvo, novinska kuća u kojoj je radio, njemu u čast organizuje pomenutu manifestaciju. „Ne zaboravljaju nas, ni mog brata. I ove godine su bili“, kaže gospođa Sevda i ponavlja da ih niko drugi ne obilazi.
Sevda i Ivanka rođene su u Gornjem Selu, tu su se i udale. U crkvi Svetog Đorđa su se krstile, venčale, krstile svoju decu. Iako su rođake njih dve žive odvojeno, svaka u svojoj kući. Pred nama razmenjuju informacije da li će do kraja nedelje ići kombi prevoz do Štrpca, jer im je to najbliže veće srpsko mesto. Tamo su podizale penzije – sada to mogu jedino u ostatku Srbije – ali kupe šta im treba, odu do lekara. Nisu bez para, jer pomažu deca. Međutim, činjenica je da što više vremena prolazi, sve im je teže da opstanu.
Moj susret sa njima došao je u vreme kada je na RTS-u objavljen tekst pod imenom Srbi na severu KiM se rađaju, venčavaju, umiru, ali mesec dana ne mogu do papira da to i dokažu. Ne može to ni jedan jedini Srbin južno od Ibra, samo nikoga nije briga.
Sve što ne mogu Srbi na severu od skora, mi južno ne možemo skoro deceniju i po. O kilometrima koje moramo preći da bismo ostvarili bilo kakvo pravo kao državljni Srbije da ne pričam. Ne delim Srbe ovim tekstom na severne i južne, pritisla nas muka sve odreda, ali pitam zašto, odnosno više podsećam, da i dalje nemamo isti tretman?
Gospođe koje u tekstu pominjem i njihovo (naše) Gornje Selo, Srbi u Goraždevcu i ostalim selima Metohije, Štrpcu, naša su vojska, naši graničari ako hoćete, mada je granica još dalje. Tu se brani Srbija, i ko to ne shvata iskreno ga žalim. Svaki naš vojnik, policajac, političar posebno, ma svaki Srbin pred te ljude i njihovu decu koja odrastaju u nemogućim uslovima, treba da dođe i klekne. Oni to zaslužuju. Od svega što za njih država Srbija mora i ima obavezu da uradi, odabrano je da se pravi da ne postoje. Otuda i pritisci na njih da prodaju.
Svečljini napadi
Još nešto je ovih dana nama južno od Ibra za trenutak privuklo pažnju, a to je izjava takozvanog kosovskog ministra unutrašnjih poslova Dželjalja Svečlje i tiče se zdrastvenog i obrazovnog sistema. Objasnio nam je da po Ahtisarijevom planu srpska zajednica u pomenutim oblastima ima širu autonomiju, neka dodatna prava, privilegije, koja „nisu zainteresovani da diraju jer su i zakonski regulisani“. Zato će, objasnio je dalje, u ovim oblastima biti oprezniji, u smislu pravilnog definisanja njihove delatnosti unutar zakona tzv. Kosova.
Na ove tvrdnje Svečlje odgovorio je predsednik Srbije i rekao da se neće desiti da obrazovne i zdravstvene institucije Srbije na severu Kosova prestanu da funkcionišu po srpskom sistemu. Znači, mi južno smo gotovi – u figurativnom smislu.
Primer pretučenih i opljačkanih Srba u Gračanici, Dragana i Dušanke Aleksić, ide u prilog tome. Naime, zbog nemogućnosti medicinskog zbrinjavanja u KBC“ Priština“ koji od 1999. godine radi u kontejnerima (dobro čitate) u Gračanici i Lapljem Selu, bračni par Aleksić prebačen je u bolnicu u Prištini gde im je ukazana neophodna pomoć, i gde je Dragan zadržan na odeljenju ortopedije na daljem lečenju.
Za nas iz centralnog dela KiM to nije ništa novo, jer se poslednjih godina hitni slučajevi odvoze do bolnice u Prištini, zato što u našem KBC-u lekari sve češće nemaju uslova da im pruže pomoć. (U konkretnom slučaju nisu mogli da snime Aleksiće, jer im ne radi rendgen aparat.) Da kažem i da, za sada, nema zamerki kada se radi o pružanju usluga lekara u Prištini, ali je fakat i da su Srbi u centralnom delu KiM ogorčeni što je bolnica u Gračanici dovedena u takvo stanje.
Vratiću se na izjavu Svečlje koji je, osim gore pomenutog, rekao i da tkz. kosovsko ministarstvo zdravlja već vodi neophodne komunikacije za zdravstvenim sistemom koji deluje u opštinama gde su Srbi većina, i da smatra da je potrebna samo pojačana koordinacija između obe strane kako bi sve bilo u okviru zakona. (Prenela sam vest, u vezi izjave Svečlje i reakacije predsednika Srbije, sa portala Kosovo onlajn.)
Gde je država?
Da li ste znali za podatak da je u Šarticama, deo na obroncima Šare koji pripada Gornjem Selu i gde se nalaze imanja i bašte Srba, izmeren najzdraviji vazduh na području Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije? Ekipa stručnjaka je davno vršila ispitivanja u tom delu Gornjeg Sela i ocenili su da je to prava vazdušna banja, idealno mesto za izgradnju hotela.
„Ovaj deo Sredačke župe imao je sve što treba za razvoj turističkog centra, ali je, kao i u mnogo čemu drugom, politika tada bila takva da je taj projekat odobren Zlatiboru, a ne nama ovde. Lepota ovog kraja se rečima ne može opisati i šteta što je i pored svih saznanja, dokaza da tako kažem, još uvek ne otkriven“, ispričao mi je jednom prilikom Branko Veljković iz susednog sredskog sela Mušnikovo, strahujući da će doći vreme kada će se naći oni koji će baš iz tog razloga početi da vrše pritisak na Srbe da prodaju svoja imanja, i to za male pare.
Ne možete da odete tamo, a da ne pomislite kako to da za sve ove godine baš ništa država Srbija nije mogla da uradi za te ljude. Da je bilo volje našao bi se i način da im se pomogne. Našao bi se način da se od Srba otkupljuje zemlja, ako ništa drugo. Moglo je to, i još uvek može, i ne košta mnogo.
Toliko je bogataša po Srbiji koji su se obogatili ovako i onako. U razgovoru sa njima mogao je – baš zbog toga ovako i onako – da se postigne dogovor da kupuju od Srba imanja i daju crkvi, na primer. Mogli su to da rade i da im se smanji porez – ako ga uopšte plaćaju.
Manastir Svetih Arhangela kod Prizrena nema pedalj svoje zemlje, i zar ne bi bio još bolji čuvar, nego što je trenutno, tog dela Kosova i Metohije gde je njegov ktitor, car Dušan, hodao diveći se onome što je majka priroda stvorila. (U tekstu od pre tri godine pisala sam o otvaranju tih zaključanih srpskih kuća koje bi mogle poslužiti kao prenoćišta, i u kojima bi spavali turisti koji svakodnevno obilaze ove krajeve, domaći i strani.)
Za proteklih 25 godina mogla je i bolnica da se napravi. Lekara je bilo, i još uvek ih ima, ali nemaju sa čime da rade. To je bio prioritet nad prioritetima odmah po okončanju bombardovanja, ali izgleda da će ostati nedosanjani san za sve nas što smo ovde ostali. Ne gine nam Priština, i Albanci da nas leče. Ni kontejnere ne bismo imali da nije bilo Grka i Francuza koji su pomogli da se naprave te poljske bolnice.
U njima se svih ovih godina rad odvija kao u ratnom stanju, i lekari su se snalazili kako su znali i umeli često uzimajući na sebe rizik nečijeg života. To su i profesori na Medicinskom fakultetu Prištinskog univerziteta, doktori nauka, a kada su u smeni dele sobu sa još nekoliko lekara u privatnoj kući, i ne žale se. Stambeno zbrinjavanje kadrova ovde ne postoji, onih pravih. Verujte, koliko god da ih država plati, malo je s’ obzirom gde i u kakvim uslovima rade.
Pravda sa Istoka
Sve ovo što iz očaja pomenuh da je država mogla da uradi značilo bi da država ima nacionalni plan za Kosovo i Metohiju, ali nema ga. Zato se nama, sa integracijom zdravstva i obrazovanja u takozvani kosovski sistem, prvo Srba južno od Ibra a nešto kasnije i severno, vraća nešto slično Ustavu iz 1974. godine. Uslovi života pod okriljem apsolutnog terora vlasti iz Prištine i kroz institucije, o kojem će tek svi ćutati, da ne kažem pisati saopštenja.
On se već uveliko odvija na terenu, ali ovim će biti potpuno zaokružen. Sećate se, posle donošenja pomenutog Ustava najviše je Srba napustilo KiM jer je zlostavljanje bilo neizdrživo, bez obzira što je ondašnja zemlja Kosovo smatrala svojom teritorijom. To je proveren i efikasan sistem progona i zašto ga menjati. Krajnji cilj je, i onda i sada, što manje Srba na Kosovu i Metohiji.
Teško je vreme ispred nas, najteže do sada, ali nasuprot svemu što od vlasti iz Prištine i njihovih mentora dolazi, običan narod, Albanci, ne ponašaju se osiono, naprotiv. „Opet se ulizuju, sve su nešto fini, to znači da nisu zadovoljni“, reči su mog prijatelja koga sam posle dužeg vremena letos srela. On živi u mešovitom mestu – u njemu su se Albanci doselili posle 1999. godine – i u svakodnevnom je kontaktu sa njima.
Slični komentari Srba čuju se iz različitih krajeva Kosova i Metohije. Postoji i druga grupa Albanaca, to su oni koji su kod nas kući dolazili, koje poznajemo celog života i koji su oduvek dobro živeli, sada jedva da se jave. I ovih dana razmenjujemo takva iskustva i to nam je znak da im nešto ne ide kako treba. Nije ovo nagađanje, pusto maštanje, ovo su činjenice, a njih znamo za toliko. U suprotnom bi likovali, već smo tu fazu otrpeli sa njihove strane.
Zato moramo da podnesemo sve ono što što su nam spremili Brisel, Priština i, nažalost, Beograd, kako znamo i umemo. Naravno, sa očima uprtim u istok i sa nadom da tamo nastaje pravedniji svet koji će imati razumevanja za naše višedecenijske muke. Da će se već jednom otkriti istina o tome ko je više od veka na Kosovu i Metohiji prava žrtva. To je svet od koga obični Albanci strahuju, i zato mi u njemu tražimo svoj spas.
Izvor: Novi Standard
