Prilikom svečanog prenosa kostiju Vladike Petra II Petrovića Njegoša 8. 21. septembra 1925. godine na Cetinju.
Viteštvo
Najzad evo i trećeg duhovnog jela, bez koga bi se vratili sa ove svetkovine duhom gladni. To je Njegoševo proslavljanje viteštva iznad svega na zemlji. To je stavljanje karakterna čoveka nad svakom spoljašnjom vrednošću u jednom narodu i jednoj državi.
Ovo je od neobične važnosti upravo za naše vreme, kad se traže i određuju ciljevi. Kakav je cilj našeg naroda sada posle Oslobođenja i Ujedinjenja? To pitanje se čuje na sve strane. Oni, koji znaju, ćute i ništa ne odgovaraju, a oni, koji ne znaju, nameću svoje neznanje drugima. Ovi poslednji obično odgovaraju, da je stvaranje spoljašnje kulture u našoj novoj državi naš cilj sada i ubuduće. Cela naša istorija međutim, od kralja Vladimira do vladike Petra, govore drukčije. Narodna mudrost govori drukčije. Narodna Pravoslavna Crkva uči drukčije.
Cilj se ne sme tražiti van čoveka, prenositi iz čoveka na ma kakvo spoljašnje blago. Karakteran čovek, karakteran narod – to je cilj naš, koji se ne menja i ne sme da menja ni u ratu ni u miru. Može jedan narod biti malen i siromašan, no ako ima velikih karaktera, on niti je malen niti siromašan. Može opet jedna država biti velika i bogata, no bez karakternih ljudi, ona je ništavna i siromašna. Naša narodna reč za karakter jeste viteštvo. Pod viteštvom Njegoš razume sve vrline, bilo u ratu bilo u miru. Za njega je vitez u bojnom junaštvu Mićunović zato što tvori ono što zbori:
„Mićunović i zbori i tvori.“
Za njega je vitez u neustrašivoj čestitosti
vladika Danilo, kroz čija usta pesnik govori:
„Strah životu kalja obraz često.“
Vitez u iskrenosti, čak i prema neprijatelju,
vojvoda Batrić i serdar Ivan Petrović:
„Turci, braćo, u kam udarilo,
„Što ćemo vi kriti u kučine…
„Maleni su jasli za dva hata.”
Vitez u molitvenoj mudrosti iguman Stefan,
koji se veseli viteštvu i moli Boga za vitezove:
„Na nebu im duše carovale
„Ka im ime na zemlji caruje.“
Vitez u sažaljenju prema prirodi Vuk Raslapčević, koji brani da se ubije kukavica, i ostala
množina Crnogoraca, koji ne dadu da se ubiju jarebice:
„Puštite ih, amanet vi Božji!
„Utekle su vama da uteku,
„A nijesu da ih pokoljete.”
Vitez u čovekoljublju vojvoda Draško, koji
gnevno protestuje protiv nečoveštva mletačkog:
„Kada viđeh vitešku nevolju,
„Zabolje me srce, progovorih;
„Što, pogani, od ljudi činite?
„Što im takve muke udarate?“
Vitez u pravičnosti sam Vladika pesnik, koji kroz usta poturica kazuje najbolje što se valjda ikada kazalo o Islamu, i najlepše što se ikada spevalo o Stambolu.
Viteštvo je ne boriti se s nejačim, viteštvo ne tlačiti no pomagati bednoga, viteštvo biti gospodar svoga jezika, viteštvo je i dobrota, viteštvo je jednom rečju i svaka dobrodetelj. Viteštvo je so života; bez njega život pojedinca i naroda brzo prelazi u trulež. Imati viteške misli, zagrevati se viteškim čuvstvima, činiti viteška dela – to znači biti vitez.
Nema dana, koji od čoveka ne iziskuje viteštvo, kako u ratu tako i u miru. Niti ima živa čoveka, kome se posvednevno ne nameće prilika, da se pokaže vitezom, bilo da je u društvu bogatijih ili siromašnijih od sebe, bilo da je na radu ili odmoru, bilo da je prisutan požaru ili banketu, bilo da gubi ili dobija. Junaci Njegoševi čak i u šali se pokazuju vitezi. Nezlobna šala viteška je šala. Mi smo besprekidno okruženi gledaocima i sudijama, koji gledaju i sude naš karakter. Mi smo do smrti na jednoj izložbi, na kojoj hteli ne hteli moramo da pokažemo svoje viteštvo pred svetom vidljivim i nevidljivim.
Kultura je nešto sporedno i jevtino u sravnjenju sa viteštvom. Ona može biti donekle samo sredstvom, a nikako ciljem jednoga naroda. Kulturu kao sredstvo stvorili su Japanci za četrdeset godina, i to kulturu najboljeg, anglosaksonskog tipa. No nikom u Japanu ni na um nije palo, da stvaranje kulture istakne kao cilj nacije i države. Japansko tradicionalno viteštvo, koje se najviše projavljuje u rodoljublju, ostalo je i nadalje, u kulturi kao i pre kulture, ciljem čoveka i naroda. Japanci govore s podsmehom Evropljanima: Mi smo kupili svu vašu kulturu, i to na veresiju! O braćo, ono što se može kupiti za novac, i to još na veresiju, zaista ne može biti ciljem jednoga naroda!
Kultura može imati neke vrednosti samo dokle je u službi vaspitanja naroda u viteštvu. No kada kultura postane vrhovnim idolom jedne države i gospodaricom i tirankom svih unutrašnjih, moralnih vrednosti ljudi, onda takva država postaje zlatnim kavezom lisica i jazavaca, pod obrazinom ljudskom, kakva je bila Venecija u ono vreme, kad ju je posetio vojvoda Draško. U to vreme Venecija je bila kulturnija, nego što je danas, i kulturnija od ma koje druge države na kontinentu evropskom. Pa kad je viteška duša Draškova stala meriti Veneciju crnogorskim merilom valjanosti i karakternosti, časti i obraza, pravde i istine, na njegovom merilu pokazala se – nula.
„Od bruke se gledat ne mogahu,
„Đetinjahu isto kao bebe…
„Bjehu kuće na svijet divota,
„Ama bješe muke i nevolje”
Mandušić pita:
„A bjehu li junaci, vojvodo?
„Ne, Božja ti vjera, Mandušiću,
„O junaštvu tu ne bješe zbora.”
Serdar Ivan pita:
„A sudovi bjehu li im pravi?
„Bjehu, brate, da te Bog sačuva!
„Malo bolji nego u Turčina.”
A imahu li straha od koga?
„Oni straha drugoga nemahu
„Do od žbirah i do od špijunah!
„Od njih svako u Mletke drhtaše.”
A da li istinu zborahu?
„Obeća mi i što mu ne iskah…
„Kad poslijed sve ono izlinja
„Ka da ništa ni zboreno nije!
„Od sada mu ne bih vjerovao
„Mlijeko je da reče bijelo.
Mogu se čitave knjige napisati o vrednosti viteštva i kulture, ali, ja mislim, niti je ko napisao, niti će moći skoro napisati na našem jeziku strašniji i razložniji utuk jednoj kulturi, iscijeđenoj i ispražnjenoj potpuno od viteškog
duha, nego Njegoš u ovome kratkome dialogu između Draška i njegovih drugova. Nesravnjeno veću vrednost predstavlja Draško kao čovek viteškoga duha, nego sva spoljašnja venecijanska kultura, raskošna i blistava odeća jednoga organizma u
gnoju i raspadanju.
Nikakvo bogatstvo finih stvari i dragog kamenja ne može se sravniti sa duhovnim bogatstvom viteške duše i plemenita srca. Viteštvo je veća vrednost od svih zemaljskih vrednosti. Sva Njegoševa dela zvone o tome. Njihovi zvuci rone se kroz blagoglasna usta pesnikova iz dubine duše jednog viteškog naroda.
Nije bilo krštene duše u svoj Crnoj Gori, koja nije odobravala pesnikovu pohvalu viteštvu i delila njegov zdravi humor na račun ljudi, koji su uzdigli vrednost stvari iznad svoje lične vrednosti.
Ne dao nam Bog, da dođemo u iskušenje i promenimo osnovno merilo vrednosti i ciljeve života, koji su bili jedini i isti od kad primismo veru Hristovu, i koje je veliki Vladika jasno izrazio u svojim knjigama kao i sva Crna Gora u svojoj izuzetno velikoj istoriji. A to iskušenje je na pragu. Bogatstvo i veličina jedne države mogu lako da potamne kod ljudi vid za unutrašnje vrednosti. Mir i blagostanje mogu da upropaste narode i države onako isto kao i rat i siromaština. Sodom nije propao u ratu nego u miru, i nije ga nestalo zbog siromaštine nego zbog razvratnog blagostanja.
Manja je pak sramota ako se jedan narod demorališe u ratu nego u miru. Vekovni ratovi međutim nisu mogli demoralisati Crnogorce. U tome Crnogorci čine najređi izuzetak u svetu. Rat, i glad, i muka, i večita budnoća, i nesigurnost, i osamljenost, kao da su pojačavali viteštvo ovoga plemena a ne slabili. Primeri viteštva neprekidno su se umnožavali i slagali u istoriju ove kamene zemlje isto kao zlatni slojevi u kamenim rudokopima. Biće ljudi, koji će tražiti zlato u ovim crnogorskim planinama. Da li će ga naći ili ne, to je pitanje. No nije pitanje no očigledna java, da je Crna Gora jedan prebogati zlatni majdan viteštva, koji se vekovima ne može iscrpsti, i kojim se mnoga buduća pokolenja mogu bogatiti. Taj moralni majdan i jeste glavno bogatstvo Crne Gore, i glavni njen prinos našoj celoj domovini.
Neprenebregnuti taj majdan moralni, nego koristiti se njime, u tome leži i sada i u buduće dužnost državnika, mudrost sveštenika i zadatak učitelja.
Najstarija Država Srpska, Crna Gora, nije ušla u jedinstvo naše države kao iznemoćali starac, nego kao mladić, pun duhovne svežine i moralne snage. Kao takvu mi je ljubimo, i kao takvoj, mi joj se danas klanjamo, klanjajući se duhu vladike Njegoša.
Poklonimo se Crnoj Gori
No kad nas je besmrtni duh Njegošev danas sabrao oko svoje bogate duhovne trpeze i nahranio nas svojom trojakom krepkom hranom: svojom plamenom verom u Boga i besmrtnost duše, svojim žarkim rodoljubljem, i svojim viteštvom, dužnost nam je, mislim, da učinimo ono što je i sam Vladika činio za života i što bi on to rado i sada s nama učinio, dužnost nam je, naime, da se poklonimo i ostalim besmrtnicima, koje je odnjihala Crna Gora.
Mi se klanjamo, dakle, svetome kralju Jovanu Vladimiru, i klanjamo se Crnoj Gori što nam je dala takvog plemenitog i svetog kralja;
Mi se klanjamo Nemanji i Svetom Savi i mnogima velikim svetiteljima i viteškim kraljevima iz Nemanjine dinastije, i klanjamo se Crnoj Gori, što nam je dala tu slavnu dinastiju;
Mi se klanjamo svetome knezu Lazaru, i klanjamo se Crnoj Gori, što nam je odnjihala takvoga časnog mučenika za Krst časni i slobodu zlatnu;
Mi se klanjamo junačini Kraljeviću Marku, i klanjamo se Crnoj Gori, što obradova našu istoriju i našu pesmu takvim zatočnikom pravde;
Mi se klanjamo knezu Balši i knezu Ivanu Crnojeviću, i klanjamo se Crnoj Gori što obogati našu istoriju takvim rodoljubivim i čestitim vladarima;
Mi se klanjamo mudrim i neustrašivim Vladikama crnogorskim od Danila do Petra II, i klanjamo se Crnoj Gori, što nas ukrasi takvim dijamant-karakterima, takvim uzoritim duhovnim i narodnim vođama;
Mi se klanjamo Svetom Petru I, pobediocu Napoleona, klanjamo se Svetom Vasiliju Ostroškom, Svetom Arseniju, Svetom Stefanu, i ostalim svetiteljima crnogorskim, i klanjamo se Crnoj Gori, što nam uzdiže takve molitvenike pred prestolom Božjim;
Mi se klanjamo svima bezbrojnim mučenicima i blagorodnim žrtvama za veru, čast i slobodu, iz čije je krvi već „izniklo cvijeće” za ovo pokoljenje, i klanjamo se Crnoj Gori, što ih imade i dade i nikome se ne požali;
Mi se klanjamo mukama i stradanjima Crne Gore, ranama sinova njenih, suzama majki njenih, žalostima udovica njenih, krvi posečenih mladenaca njenih, kroz vekove i vekove;
Mi se klanjamo guslarima i pevačima slave i pobede, što pominjaše mrtve i hrabriše žive, i tako ne dadoše da se ugasi plamen duha u Crnoj Gori, kroz vekove i vekove;
Mi se klanjamo još jednom i duhu i prahu najvećeg pesnika našeg, Vladike Petra II Njegoša, s kojim se u pesništvu može meriti samo sav narod ukupno, a niko pojedinačno, i koji i nama i celom svetu jasnije no iko otkri majdan duhovnih i moralnih blaga Crne Gore, i klanjamo se Crnoj Gori, što rodi i užeže takvu luču dušama našim;
Mi se klanjamo i Tebi, Kralju i Gospodaru Crne Gore, Nasledniče svih pomenutih dinastija i prestola, i svekolikog ovog u istini zlatnog majdana, što se zove Crna Gora, ovoga bogatstva viteškog, ove raskoši svetiteljske, ove sile i veličine moralne; i blagodarimo Ti, što si prihvatio želju i odluku starešina Crkve Pravoslavne još od pre pet godina, da se ova proslava izvede, i što si podigao crkvu na Lovćenu onome, koji je to zaslužio, jer je nosio crkvu u grudima svojim. Klanjamo Ti se i za to, što se i Ti klanjaš jednome od najvećih velikana narodnih, i time daješ divan primer celome narodu, primer u tome koga treba poštovati i kime se treba oduševljavati.
No pre sviju i posle sviju mi se klanjamo Gospodu Bogu, Tvorcu i Promislitelju, i blagodarimo Mu iz dubine duše, prvo, što je rodu našem dao takvoga retkoga čoveka kakav je bio Vladika Petar II, i drugo, što je po milosti Svojoj ostvario baš u naše dane san Vladičin o oslobođenju svega našeg naroda.
Slava i pokoj Petru II Njegošu!
Slava i hvala Bogu va vek veka! Amin.
