Piše: Vladimir Pištalo
Njegoš, koga bolje znamo zahvaljujući Ljubi Nenadoviću, i čiju nagradu sa zahvalnošću primam, rekao je: „Grehota je na putovanje vikati! Ko ne putuje taj ne živi, taj ne znade što je svijet, što je svijetska mješavina.“
Andrić je pisao da čovek ne putuje iz sebičnog zadovoljstva već da bi o tome živo pričao ljudima svog jezika. „Gledaj!“, rekao je sebi Rastko Petrović, „jer ćeš docnije u životu govoriti: to je nešto zbog čega je vredelo živeti“.
Čovek putuje na različite načine. U detinjstvu sam mahao vozovima. Pre puta putovao sam kroz etno restorane. Kroz knjige. Kad sam bio dečak postojao je umetnički žanr prepričavanja filmova, jer nije svako imao novca za ulaznicu. I to je bilo putovanje. U nekom mestu, koje je moglo biti Filadelfija ili Pitman, Nju Džerzi, Peti Smit je pronašla mesto iza samoposluge. Ona ga je nazivala svojim Tanžerom. Jedan moj prijatelj je verovao da su predgrađa velikih gradova povezana: ako dovoljno dugo pešačiš niz Bulevar stići ćeš u Berlin ili u Peking. Mnogo je putovanja potrebno da sirov čovek sazri. Kažu da je neophodno celo selo da se podigne dete. Možda je to globalno selo. Naravno, putovanja menjaju čoveka. Ne radi se toliko o tome šta si video. Promena se zbiva u načinu viđenja.
Posle Prvog svetskog rata Crnjanski je osnovao avangardni književni pokret sumatraizam. Rat je pokidao veze među stvarima. Izgledalo je da više ništa nije u vezi ni sa čim. Crnjanskom se ukazalo nešto drugo. Doživeo je veliku izmeštenost, mističnu povezanost i osećaj potrage. On je napisao:
„Plava mora i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio, valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima… Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska… Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja, i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu.“
On je osećaj anomije zamenio univerzalnim značenjem. Opsedalo ga je skandinavsko more.
„Prvo se čini vrlo hladno, a boje kao srebro. Zatim, pred podne, pozeleni. U podne postaje bistro plavo. Uveče je ljubičasto. Menjanje boja traje i noću. Mesto da ovde u Rimu, kod ‘Babingtona’, pijem svoj čaj, mirno i zadovoljno“, pisao je Crnjanski, „ja bih želeo da sam čak u Trondhajmu… A kad sam tamo bio, sećam se da mi je neki glas, iz Španije, šaputao u uvo: Život je san. La vida es sueño!“
Posle Prvog Svetskog rata svet je bio ozleđen. Ozleđen je i sada. Sumatraizam nije nešto što je nastalo dvadesetih godina pa nestalo. Crnjanski je izrazio univerzalnu istinu. Takav osećaj sveta je postojao i pre njega. Petar Petrović Njegoš je stvorio sumatraistički stih: „Evo po zemlji idem a po vjetru putujem kao kometa što snuje po zraku.“ I danas svoj božjoj deci trebaju putne cipele. Duboki uvidi nisu trenutni. Sumatraizam ne može proći. On i dalje odjekuje. I odjekuje. I odjekuje. Postojaće i sutra.
Jedan ruski komičar u Bostonu nazvao je svoju predstavu „Dobro je tamo gde nema nas“. Idemo tamo gde nema nas, tražeći sebe.
I ja sam stupao u reku prizora. Moj putopis je bio intenzivno obraćanje pažnje na svet. Postajao sam uz pomoć potrage. Puls gradova pretvarao se u ton priča o njima. Put nije običan život, već je karneval i pozorište. On nosi potencijalnost, osećaj da će se nešto nesvakidašnje desiti.
Impale su skakale preko puteva. Leteće ribe su preletale preko krovova. Pevušio sam: „Da li znaš kuda ideš ti, da li vidiš stvari koje život nudi ti.“
U Egiptu sam mislio o Kafki, u Brazilu o Brunu Šulcu, u Tunisu sam čitao Branka Ćopića. To je bio moj sumatraizam.
Karlos Drumond de Andrade je rekao:
Ja imam samo dve ruke
I osećaj sveta
Sklanjao sam se u luke duše. Gradovi su bili oblici mene. Disao sam put.
Nils Bor je upozorio da je sve što smatramo realnim načinjeno od stvari koje ne možemo smatrati realnim. Pa i putovanje.
Mnogi naši pisci su bili strasni putnici. Isidora Sekulić je ugljarskim brodom išla za Maroko. Andrić se dvoumio da li je Istanbul ili Lisabon najlepši grad na svetu. Za Stanislava Krakova je to bila Sintra. Dučić je verovao da čovek koji nije video Egipat ima jedno čulo manje. Mladom Andriću je utroba gorela za lepotom. Tražio je prozore, izlaz iz kasablijske skučenosti. Našao ga je u cirkusu, knjizi i Panorami, koja je predstavljala san o putovanju.
„Uvek sam želeo da se izgubim u daljinama“, govorio je Crnjanski. Ali Crnjanski je upozorio da niko nije otišao dalje od svojih briga. Nije bilo većeg povratnika u našoj književnosti od njega, a Andrić je u pismima priznao da je za njega život van maternjeg jezika prokletstvo. Kao u najstarijem putopisu na svetu, Odiseji, odlazak bez povratka je nedovršena priča.
Izvor: RTS OKO
