Piše: Đorđe Vukadinović
Ne računajući onaj vidovdanski izuzetak, protesti su nakon martovske kulminacije uglavnom u većoj ili manjoj krizi i opadanju. To je donekle i razumljivo i očekivano, delom zbog prirodnog „zamora materijala“, a delom i zbog i sve očiglednijeg lutanja i konfuzije oko pravca u kojem bi protesti dalje trebalo da idu.
Takođe, mislim da su i letošnji incidenti, napadi na prostorije i istrajavanje na totalnoj blokadi fakulteta (za šta više nije bilo većinske podrške ni među profesorima, ni među studentima), ma koliko možda trenutno podizali adrenalin, u suštini bili štetni i kontraproduktivni sa stanovišta borbe za smenu režima, jer je Vučić te scene iskoristio da se pred spoljnim faktorima predstavi kao „žrtva“ i „faktor stabilnosti“.
Protesti su samo jedan, doduše, bitan deo ukupne antirežimske borbe, ali mislim da je umesto svakodnevnih jalovih blokada i haotičnog jurcanja sa policijom potreban reset na mirna i masovna, ali periodična okupljanja, koja bi demonstrirala slogu, odlučnost i istrajnost antirežimskog fronta – a što se u poslednje vreme prilično izgubilo i tako doprinelo jenjavanju inteziteta protesta.
Izvor: NSPM
