Prije šezdeset godina, 26. oktobra 1961, Švedska kraljevska akademija saopštila je da je dobitnik Nobelove nagrade za književnost jugoslovenski pisac Ivo Andrić i da mu se nagrada dodjeljuje „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“, kako je stajalo u obrazloženju Nobelovog komiteta. Istog dana, na vijest o Nobelovoj nagradi dodijeljenoj Ivi Andriću, Borislav Mihajlović Mihiz je napisao za „Nin“ sljedeći tekst:
Kako provodi ovu noć, svoju prvu noć nobelovca, on koji će, ako iko, umeti da podnese zanosni i strašni teret slave?
Misli li sada, poput Jusufa vezira, na svoj vilajet „gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu“ i gde se „draž radosti dušom plaća“?
Prebira li brojanicom sećanja davni početak i vapajne dane svoga Ponta kada je sve čega se doticao bio bol?
Jesu li mu možda noćas svi u pohode i na san došli, pa šenluk čini Alija Đerzelez, jadaju se i samuju travnički konzuli, šapuće svoju zlatnu priču Ćamil efendija, podstiče kazansku vatru fra Marko Krneta i ko zna po koji put pred njegovim očima ginu Veletovci?
Da li mu je bar krajičkom sećanja prominulo ono njegovo pismo Srpskoj književnoj zadruzi iz 1942. godine, taj dostojanstven primer građanske hrabrosti, koje još dostojanstvenije nikako ne dozvoljava da se objavi?
Ili ga sećanje noćas odvodi na „kapiju“ Mehmedpašine ćuprije, one iste koju je, trajniju od kamena, on po drugi put sagradio i čijim je lukovima spojio valovitu Drinu sa svim obalama ljudske misli?
Ne znam.
Ali bih voleo da Ivo Andrić sazna kakvom je radošću njegova zemlja primila vest da mu je svet za rever zadenuo rozetu slave i priznanja.
Voleo bih da je video ljude u njegovom gradu kako njegovu nagradu čestitaju jedan drugome.
Voleo bih da zna da je svaki njegov čitalac danas održao svoju sopstvenu svečanu akademiju.
Voleo bih da zna da smo danas svi sa njim podelili njegov praznik.
Kao što je on podelio sudbinu ove zemlje.
Profilom okrenut njenoj prošlosti, licem okrenut svetu.
Izvor: OKO (RTS)
