Piše: Zoran Paunović
U istoriji najznačajnije književne nagrade na svetu bilo je ne tako malo problematičnih i čudnih odluka koje su bile predmet ozbiljnih rasprava; bilo je pisaca čije delo nije preživelo sud vremena i čije ime danas postoji tek kao neobična stavka na spisku laureata – a još je više bilo onih koji su po svemu zasluživali mesto na tom spisku, ali ga se nikad nisu domogli. Čini se, ipak, da izbor dobitnika nikada nije izazvao takve polemike i sučeljavanja stavova kao onda kada je nagradu poneo Bob Dilan.
Mnogi značajni književni autoriteti razotkrili su svoje nemanje pojma o popularnoj muzici tako što su požurili da zaključe da je reč o pevaču koji ne zaslužuje nagradu ni za svoju osnovnu delatnost zato što, je l’ da, ne zna da peva. Drugi, nešto bolje obavešteni, isticali su da taj Dilan možda i nije takav bezveznjak te da u njegovim tekstovima ima poezije makar u tragovima, ali da je – ako je već bio red na nekog od stvaralaca iz oblasti rok kulture – nagradu pre njega trebalo da dobije Lenard Koen. Treći su se držali parole „književnost – književnicima“, i u skladu s tim ogorčeno tvrdili da Nobelova nagrada nikad do tada nije bila do te mere degradirana i obesmišljena kao onda kada je pripala Bobu Dilanu.
Uprkos svim osporavanjima, Dilan je nagradu ne samo zaslužio, nego ju je, posustalu zbog viška problematičnih dobitnika u protekle dve-tri decenije, oživeo i uveliko joj vratio smisao. U svakom slučaju, više je značio on njoj, nego ona njemu.
Nije reč samo o tome da su polemike oko ispravnosti odluke Nobelovog komiteta vratile nagradu u središte pažnje javnosti i učinile je zanimljivom i za one koji ne mare previše ni za muziku, ni za književnost. Znatno je važnije to što je odluka da nagrada pripadne Dilanu bila ne samo hrabra, nego i duboko ispravna. Jer Bob Dilan nije dobio Nobelovu nagradu samo kao veliki pesnik i nešto manji prozni pisac, već i kao kompozitor i muzičar, glumac i slikar, istraživač folklora i čuvar kulturnog nasleđa, propovednik i prorok, politički aktivista i nepokorni buntovnik, duhovni predvodnik mnogih generacija i usamljenik veran isključivo sebi i svojim tvrdokornim načelima – ukratko, kao kolosalna umetnička ličnost koja je tokom više od pedeset godina delanja na javnoj sceni po mnogo čemu presudno obeležila čitavu epohu. I učinila – to svakako ne treba zaboraviti – da nam život u njoj bude lakši i sadržajniji i uzvišeniji. Nije li do dovoljno za bilo koju nagradu – makar se ona zvala i Nobelova?
Posle takvog, najvišeg priznanja, mnogi bi se umetnik zapitao kuda i kako dalje, kako pronaći nove motive za rad nakon emotivnog pražnjenja koje takav uspeh neminovno donosi. Dilan se s takvim problemom nije suočio: jednostavno je nastavio da radi kao da se ništa nije desilo, da svira i peva na „Beskrajnoj turneji“, da između perioda putovanja stvara i snima nove pesme, te da ovde-onde napiše i poneku knjigu.
Novi veliki dokaz neuništivosti svoje stvaralačke energije podario nam je krajem marta 2020. godine, objavivši pesmu „Murder Most Foul“, u kojoj se, iza naslova pozajmljenog od Šekspira (Hamlet, I, 5, 53), po ko zna koji put potvrdio kao Homer svoje epohe – jer to nije bio tek nekakav „singl“ namenjen podsećanju na to da Bob Dilan još uvek živi i radi, već sedamnaestominutni ep u kome je ubistvo Džona Kenedija sagledano kao stožerni događaj savremene istorije Amerike, sa nesagledivo kobnim posledicama po čitav svet: pandemija koja se baš tih dana iz pretnje pretvarala u pošast, na surov način mu je davala za pravo.
I dok smo još odgonetali i razaznavali slojeve smisla u „Murder Most Foul“, literarno razmahani Dilan nam je dvadesetak dana nakon šekspirovskog ponudio vitmenovski naslov: pesma „I Contain Multitudes“ predstavljala je pre svega lični manifest pesnika koji – zvao se on Volt Vitmen ili Bob Dilan – s mukom nosi i podnosi sopstvenu janusovku prirodu: ne zato što mora da se bori sa mnoštvom svojih različitih lica, nego zato što nikad ne zna koje je ono pravo. Savršeno prikladan treći deo ovog pesničkog triptiha donela je u maju objavljena pesma „False Prophet“, ironični Dilanov osvrt na sve prave i lažne propovednike, uključujući i pesnike, uključujući i njega samog.
Logička zaokruženost ovog malog pesničkog ciklusa navodila je na pomisao da bi to, bar za sada, bilo to, i da je Dilan na elegantan i promišljen način predstavio svetu ono čime je raspolagao u tom trenutku. Ovaj je, međutim, manirom iskusnog kockara koji s užitkom otkriva jednu po jednu kartu, na kraju pokazao da u ruci nije imao triling, nego fleš rojal: 19. juna 2020. godine objavio je album, i to dvostruki, pod naslovom Rough and Rowdy Ways.
Rough and Rowdy Ways
Rough and Rowdy Ways Dilanov je, uz Blood on the Tracks, verovatno najdublje lični album, zbirka pesama u kojima se, protivno svom uobičajenom stvaralačkom postupku, ne poigrava različitim identitetima i iz njih proisteklim stanovištima, već sasvim neposredno i neskriveno progovara u svoje ime. (Na sličan način, istini za volju, bio je neposredan i ličan i u svojoj „hrišćanskoj trilogiji“, s tim što na njoj nije progovarao u svoje, već u božje ime.)
„Ovo su pravi, opipljivi stihovi, a ne nekakve metafore“, podvukao je u intervjuu za Njujork tajms, ističući na taj način da mu je možda više nego ikada ranije stalo da ga publika sasluša i razume. U prošlosti vrlo često sklon potpunoj ravnodušnosti spram toga da li će ga shvatiti na pravi način i da li će ga uopšte shvatiti, Dilan sada objavljuje: „Pevam pesme iskustva kao Vilijam Blejk“, i time bolje od bilo kog kritičara ukazuje na suštinu svoje novije poezije: neodoljiva jednostavnost izraza i bogata slojevitost značenja, formula je kojom se Bob Dilan svrstava među najistaknutije nastavljače tradicije velikog engleskog romantičara čija pesnička reč sve snažnije odzvanja kroz vekove.
Nije preterano smela pretpostavka da slična sudbina u onom što je ostalo od večnosti očekuje i Dilanovu poeziju. Album Rough and Rowdy Ways nudi jake argumente za takvu tvrdnju, ne samo zato što tako opušteno i lako komunicira sa publikom, već još više zbog toga što u sebi na zadivljujući način sažima epohu koja će se, pored ostalog, prepoznavati i po glasu i stihovima Boba Dilana. Kulturološke, istorijske, političke i mnoge druge aluzije kojima obiluju pesme sa ovog albuma grade brojgelovski raskošnu i grotesknu sliku jednog po mnogo čemu naopakog i sumanutog vremena.
Rough and Rowdy Ways je Dilanov Uliks: delo u kome on – baš onako kao što je to radio Džejms Džojs u svom najznačajnijem romanu – preispituje, izvrgava podsmehu i dekonstruiše mitove ne zato da bi ih konačno i zanavek uništio, već zato da bi im obnovio i vratio smisao.
„Šta znači to: ’Biti ili ne biti’?“ pita se on u pesmi „My Own Version of You“, ne zato što više ne veruje Šekspiru, već zato što ne veruje svetu koji nema vremena za istine duže od onih koje mogu da stanu na ekran pametnog telefona. A da bismo shvatili šta znači „biti ili ne biti“, potrebno je (ne uvek i dovoljno) pročitati Hamleta; da bismo shvatili ko je i šta je i zašto je Bob Dilan to što jeste, neophodno je čuti Rough and Rowdy Ways.
Pažljivo preslušavanje ovog albuma ne samo da nije nimalo naporno, već predstavlja redak i bogat umetnički doživljaj. Zasluge za to pripadaju prvenstveno Dilanovoj poeziji, no ona zasigurno ne bi blistala takvim sjajem da nije isporučena uz muziku koja – kako je to čest slučaj kod ovog autora – deluje ne samo kao najbolja, već i kao jedina moguća zvučna podloga za njegove stihove. Prozračna i lelujava, zasnovana na akustičnim instrumentima i oplemenjena diskretnim pratećim vokalima, ta zvučna podloga ostavlja utisak kao da dopire iz nekog drugog sveta: to je zaumni, nadrealistički folk koji i te kako ostvaruje sponu sa prvim Dilanovim albumom.
Poređenje njegove prve i trideset devete ploče pokazuje, pored ostalog, i koliko je dug i neverovatan put Dilan prešao u svom spajanju tradicije i individualnog talenta: Rough and Rowdy Ways trijumf je lepote i mudrosti folklornog umetničkog izraza transformisanog u obličje primereno današnjem svetu – o kome Dilan ne misli ništa dobro, ali ga svojom umetnošću i dalje, i uprkos svemu, uporno oplemenjuje i čini podnošljivijim.
U tome mu zdušno pomažu prekaljeni članovi njegovog pratećeg benda, ovde pretvoreni u svojevrsni orkestar senki, zadužen za stvaranje halucinantne muzičke izmaglice koja u sprezi s Dilanovim stihovima i njegovim prigušenim pevanjem koje istovremeno zvuči i kao vapaj za pomoć i kao pretnja, ostavlja jedinstveno snažan utisak. „I Contain Multitudes“ i „False Prophet“ programske su pesme, autorovi autoportreti, ironični koliko u tekstualnom, toliko i u muzičkom izrazu, protkanom asocijacijama na uzbudljivo vreme njegovog prelaska sa akustične na električnu gitaru.
Podjednako prefinjeno ironična je i „My Own Version of You“; u njoj je eklektičnost muzičkog izraza odlično usklađena sa tematikom stihova, u kojima Dilan duhovito govori o frankenštajnovskom eksperimentu stvaranja novog lika sazdanog od delova različitih poznatih ličnosti, pri čemu namerno ostavlja bez odgovora pitanje da li je on u toj aktivnosti doktor Frankenštajn, ili njegova tvorevina.
Romantičarski nežna melodija pesme „I’ve Made Up My Mind to Give Myself to You“ organski je i prirodno slivena sa karakterističnim Dilanovim usamljeničkim ljubavnim stihovima, dok je „Goodbye Jimmy Read“ sirovo i iskreno bluzerski uobličena posveta legendarnom bluz pevaču.
Pripovedač u pesmi „Mother of Muses“, praćen diskretnim zvucima mandoline, izražava želju da se oženi Kaliopom, muzom epske poezije (Dilan, dakle, ne odbija ulogu savremenog Homera koju mu pripisuju pretenciozni kritičari, uključujući i autora ovih redova), dok u „Key West“, još jednoj priči o ostarelom odmetniku, preovladava arhaično melanholični ton harmonike.
Retki su umetnici koji sa tako malo reči i tako malo instrumenata umeju da stvore tako raskošan doživljaj. A teško da osim Dilana postoji ijedan koji bi imao dovoljno talenta, mudrosti i znanja da napiše pesmu dugu šesnaest minuta i pedeset šest sekundi i dovoljno smelosti da je tako obimnu i zahtevnu ponudi publici naviknutoj na bar petostruko kraće sadržaje.
Pritom je izveo još jedan briljantan potez, važan za strukturu celine ovog dela: pesma „Murder Most Foul“ pesma je koja otvara i zatvara album Rough and Rowdy Ways, pošto je najpre objavljena kao njegova prethodnica, da bi tri meseca kasnije, kad album bude materijalizovan, dobila počasno, završno mesto: zauzela je čitavu D-stranu dvostrukog vinilnog izdanja, odnosno čitav drugi disk na dvostrukom CD-u. Sasvim je izvesno da „Murder Most Foul“ zaslužuje takav, kraljevski tretman.
Pesma, kao što je red sa epskim tvorevinama, počinje in medias res, ubistvom Džona Kenedija, kao događajem od koga američka istorija kreće u pogubno pogrešnom pravcu, a njeni mitovi počinju da se raspadaju u pepeo i prah: jedino što pesnik može da učini u nastojanju da ih sačuva od potpunog nestajanja jeste da ih pretvori u pesmu. Zbog toga „Murder Most Foul“ na trenutke zvuči kao katalog američkih ikona, ponajviše muzičkih ali i onih iz drugih vokacija, od Bagzija Zigela i Ete Džejms do Merilin Monro i Čarlija Parkera, i time nemalo podseća na davnu „Desolation Row“, u kojoj je Dilan razigrano i ironično naređao poduži niz imena iz sopstvenog kulturnog mikrokosmosa.
Vreme igre je, međutim, nepovratno prošlo, a ironija je ustupila mesto ogorčenju nad civilizacijom koja je nepovratno duboko zašla u slepu ulicu licemerja, površnosti i besmisla. Na ruševinama sveta koji je nekad toliko obećavao, čoveku ne preostaje ništa drugo do da uključi radio, odvrne ga na najjače i nada se da će čuti neku od pesama koje u sebi nose duh nestalog vremena. Zato se pesma okončava do u beskraj produženim obraćanjem legendarnom disk-džokeju Volfmen Džeku, oblikovanom kao spisak muzičkih želja – pesama od kojih je sačinjen Dilanov soundtrack savremene istorije. I svaka od tih pesama, naravno, grana se u čitav niz novih asocijacija i mogućnosti tumačenja – kao, uostalom, i svaki delić ovog monumentalnog muzičko-pesničkog dela.
Kad je reč o pojedinačnim pesmama iz opusa Boba Dilana, ubedljivo najviše do sada je pisano o „Like a Rolling Stone“; sva je prilika da će je u tom pogledu „Murder Most Foul“ jednog ne tako dalekog dana nadmašiti.
Plavooki sine moj, reci mi, šta ćeš sada?
Naglašena opsednutost smrću primetna je u Dilanovom umetničkom radu još od njegovog prvog albuma; ne sasvim neočekivano, prisutna je i na četrdesetom. Odnos prema ovoj velikoj, možda najvećoj temi, prolazio je u njegovim pesmama već tokom šezdesetih godina dvadesetog veka kroz različite transformacije: od romantičarskih maštanja o vlastitom umiranju i onom što će uslediti posle toga („See that My Grave Is Kept Clean“), preko smrti kao apstraktne pretnje koja se nadvija nad čitavim svetom („Masters of War“), do dramatičnih stradanja pojedinačnih likova („Death of Emmeth Till“).
Ranih sedamdesetih umirao je od ljubavi, pa se onom pravom smrću u pesmama bavio znatno manje konkretno nego u prethodnoj deceniji: čak i kada o ljubavnim rastancima pevaju kao o nečem sudbonosnom i konačnom, pesnici makar i podsvesno podrazumevaju mogući nastavak priče. Prihvatanje hrišćanske vere dodatno je ublažilo i relativizovalo njegov stav prema smrti: ideje o večnom životu posle ovozemaljskog posrtanja obilato su prisutne na albumima iz njegove „hrišćanske trilogije“, ali i nakon njih: na ploči Down in the Groove, na primer, otpevao je „Death Is Not the End“, a na Oh Mercy je u „Ring Them Bells“ prizivao slike uskrsnuća. A onda je 1997. godine dobio dramatičan, zamalo tragičan nagoveštaj da smrt možda ipak jeste kraj, i sve se promenilo.
Zdravstvene tegobe koje mu umalo nisu došle glave korenito su izmenile doživljaj smrti u Dilanovoj poeziji: od albuma Time Out of Mind nadalje, ona više nije maglovita, romantična predstava o odlasku koji će se dogoditi, ako se uopšte dogodi, u nekoj neodređenoj budućnosti, već konkretna mogućnost prisutna u svakom trenutku čovekovog postojanja, opaka i zastrašujuća u svojoj uvredljivoj banalnosti.
Takva je i u pesmama sa albuma Rough and Rowdy Ways, ponajpre u dvema koje se njome sasvim neposredno bave. Crni jahač iz pesme „Black Rider“ je, dabome, vesnik smrti, čiji dolazak protagonista pesme očekuje spremno i bez straha: „ako postoji pravi trenutak, neka to bude sada“.
U završnoj sceni filma Srce anđela (Angel Heart, 1987), remek-dela Alana Parkera, glavni junak Harold Endžel (Miki Rork u ulozi života) spušta se liftom koji vodi samo u jednom pravcu i prezrivo razmišlja o smrti kao krajnje prozaičnom fenomenu oko koga se nepotrebno diže halabuka koja mu daje nezasluženi značaj.
Istim se liftom, i uz slična razmišljanja, u pesmi „Crossing the Rubicon“, spušta i Bob Dilan, odmetnički otmeno nezainteresovan za to koliko bi još to putovanje moglo da potraje. „Tri milje severno od Čistilišta, na korak od Velikog Onostranog“, svestan je da i sada, kao što je to oduvek bilo, ima samo jedan zadatak: da nastavi da peva.
I da možda usput napiše još neku knjigu: Filozofija moderne pesme pokazala je da mu to baš dobro ide od ruke. Naravno, njegovo poimanje filozofije osobeno je bar isto onoliko koliko i njegov muzički ukus, što ovu knjigu čini potpuno jedinstvenom u ogromnom korpusu literature koja se bavi popularnom muzikom.
Dilan je odabrao šezdeset šest pesama koje iz različitih razloga smatra ključnim za pokazivanje raznolikosti i sagledavanje suštine muzičkog konteksta kome pripadaju. Nije to, dakle, nikakav izbor najboljih, najuticajnijih ili na neki drugi način superlativno određenih pesama, već selekcija onih koje po nekim nedokučivim kriterijumima Bob Dilan izdvaja kao njemu lično najznačajnije.
Stoga je konačni spisak tih lakih komada u najmanju ruku neobičan: među njihovim izvođačima su i naizgled nespojivo različiti interpretatori kao što su Džudi Garland i grupa The Clash, Bing Krozbi i Elvis Kostelo, Domeniko Modunjo i The Allman Brothers Band – dok s druge strane nema ni Beatlesa, ni Stonesa, ni mnogih drugih koji podrazumevano predstavljaju „obaveznu lektiru“.
Za Dilana, međutim, ništa nije nespojivo i ništa nije obavezno – što vrlo jasno pokazuju i tekstovi posvećeni odabranim pesmama, svakoj po jedan. Najzanimljiviji i književno najuspeliji u njima su oni delovi u kojima Dilan ulazi u lik pripovedača ili glavnog junaka pesme, pa iznutra tumači o čemu je tu zapravo reč, proznim iskazima koji, delom i na tragu njegove Tarantule, ponajviše nalikuju modernističkoj prozi toka svesti. U drugima, opet, on vodi razgovor s likovima iz pesama, raspravlja se s njima, divi im se ili ih zbog nečeg prekoreva, podučava ih životu ili uči od njih. A povremeno se čak pretvara u poprilično konvencionalnog esejistu, koji nas velikodušno obasipa zanimljivim podacima o pesmama i lucidnim analizama kulturološkog konteksta njihovog nastanka. Bob Dilan je i u svojim esejima čovek sa hiljadu lica.
Ili pre sa hiljadu maski, iza kojih je uvek ono jedno lice, lice čoveka koji zapravo nikada nije želeo da bude ničiji predvodnik, propovednik, ni prorok, kao ni književnik, reditelj ili glumac, ili bilo šta drugo. Kako sam kaže: „Počeo sam kao putujući gitarista i pevač. Nije to imalo nikakve veze s pisanjem pesama, bogatstvom i slavom. Privući uz pomoć gitare mnoštvo ljudi, to je najveće herojsko delo koje mogu da učinim.“
Iza svih njegovih maski, dakle, i danas se nazire lik omalenog plavookog momka koji je sredinom januara 1961. godine doputovao u Njujork, da obiđe bolesnog Vudija Gatrija i da se potom vrati kući. A onda se ipak zadržao nešto duže no što je nameravao. Ostalo je istorija – beskrajna turneja i priča bez kraja.
Kada sam dobio Nobelovu nagradu za književnost, zapitao sam se koja je tačno veza između mojih pesama i literature. Hteo sam da razmislim i vidim o kakvoj vezi je reč. Pokušaću to ovde da izložim. I najverovatnije ću ići zaobilaznim putem, ali nadam se da će ono što kažem biti korisno i svrsishodno.
Ako bih se vratio unazad do samih početaka, mislim da bih morao da počnem s Badijem Holijem. Badi je imao dvadeset dve godine kada je umro, ja sam tada imao osamnaest. Od trenutka kada sam ga prvi put čuo, osetio sam neku bliskost s njim. Osetio sam kao da mi je rod, kao da mi je bio stariji brat. Čak sam mislio i da ličim na njega. Badi je svirao muziku koju sam voleo i na kojoj sam odrastao: kantri, rokenrol i ritam i bluz. Ali on je te tri odvojene muzičke niti isprepleo u jedan žanr. Nešto sasvim novo. Badi je pisao pesme koje su imale lepe melodije i maštovite stihove. I pevao ih je sjajno – u više registara. Bio je nešto kao arhetip, sve što ja nisam a što sam želeo da budem. Video sam ga uživo samo jednom, i to svega nekoliko dana pre nego što je otišao. Morao sam da putujem stotinu milja da ga čujem kako svira, i nisam bio razočaran.
Bio je moćan, naelektriziran i imao je impresivno držanje. Stajao sam na dva metra od njega. Bilo je u njemu nečeg hipnotišućeg. Gledao sam mu lice, ruke, način na koji je lupkao nogom, njegove velike crne naočare, oči iza stakala, način na koji je držao gitaru, kako je stajao, njegovo elegantno odelo, sve na njemu… Izgledao je stariji od dvadeset dve. Nešto u njemu činilo se postojanim, i ja sam mu verovao. A onda, sasvim neočekivano, dogodilo se nešto čudno. Pogledao me je pravo u oči, i nešto mi tim pogledom preneo. Nešto, nisam znao šta. Ali od toga su me prošli trnci.
Dan ili dva pošto se njegov avion srušio, neko – neko koga nikad ranije nisam video – dao mi je Ledbelijevu ploču s pesmom „Cottonfields“. Ta ploča mi je u trenutku promenila život i otvorila mi svet za koji dotad nisam znao. Bio je to veliki prasak. Kao da sam dotad hodao u mraku i odjednom je neko upalio svetlo. Kao da je neko položio ruke na mene. Mora da sam tu ploču pustio bar stotinu puta.
Ploča je bila s etiketom izdavača za koga nisam znao i s knjižicom koja je preporučivala druge izvođače koji su snimali za istu kuću: Soni Teri i Brauni Makgi, New Lost City Ramblers, Džin Riči, gitarski bendovi. Nikad nisam čuo ni za jednog od njih. Ali sam računao da, ako ih objavljuje Ledbelijev izdavač, moraju biti dobri i da ih moram čuti. Želeo sam da saznam sve o toj vrsti muzike i da počnem i sam nešto slično da sviram. Muziku uz koju sam odrastao postala mi je sada nevažna, stvar prošlosti i nisam više o njoj razmišljao.
Tada još nisam bio otišao od kuće, ali sam to žarko želeo. Hteo sam da naučim tu muziku i upoznam ljude koji je sviraju, i na kraju sam krenuo u svet i počeo da sviram njihove pesme. Te pesme su bile drugačije od onih koje sam oduvek slušao na radiju. Bile su življe i bile su životno istinite. S radijskim pesmama, izvođač je mogao i slučajno da stvori hit, ali ne i u svetu folk muzike. U njoj je svaka pesma morala bila hit. Jedino što treba da uradiš jeste da dobro rimuješ i da si kadar da odsviraš melodiju. Neke od tih pesama su lake, neke nisu. Meni su prirodno ležale stare balade i kantri-bluz pesme, ali sve drugo sam morao da učim od nule. Svirao sam za malu publiku, nekad za više od četvoro-petoro ljudi u sobi ili na uličnom ćošku. Morao sam da imam širok repertoar, i morao sam da znam kada i šta da sviram. Neke pesme su intimne, neke moraš da urlaš da bi ih ljudi čuli.
Slušajući sve te rane folk pevače i pevajući njihove pesme, upijao sam izvornu narodnu muziku i usvajao njen jezik. Učio sam da izvodim pesmu u različitim ključevima: regtajm bluz, radnička pesma, mornarski napev iz Džordžije, apalačka balada, kaubojska pesma. Učio sam da prepoznam najpre ono što je pesmi najbitnije, a onda da ulazim u finese.
Znaš o čemu se u tim pesmama radi. Potegni pištolj, vrati ga u korice. Hodaš kroz gomilu, šapućeš u tami. Stager Li je gnjida bio, a Frenki je fina cura. U Vašingtonu puno bogataša, čuješ strašna otkrovenja Jovanova, gledaš Titanik kako u blatnjavom potoku tone. Tvoji su drugovi divlji Irci, skitnice i odmetnici. Čuješ hiljade dobošara i fanfare u daljini. Video si kako gad lord Donald zabija nož u ženu, i kako ti ortaka belom plahtom pokrivaju.
Naučio sam sve što se moglo znati o narodnoj muzici. Ništa mi tu nije bilo nejasno – sredstva, tehnika, tajne, misterije – i upoznao sam sve puste drumove kojima se do muzike stizalo. Tek tada sam mogao da sve to uvežem i progovorim o današnjem vremenu. Kada sam počeo da pišem sopstvene pesme, jezik folk pesama bio je jedini jezik koji sam znao, i njime sam govorio.
Ali imao sam i nešto drugo. Imao sam svoje vodiče i osećao sam i znao dosta o svetu u kojem živim. Dosta toga sam poneo iz škole. Don Kihot, Ajvanho, Robinzon Kruso, Guliverova putovanja, Priča o dva grada i druge knjige bile su školska lektira koje mi je odredila životne poglede, pomagala mi u razumevanju ljudske prirode i nudila merila po kojima sam vrednovao stvari. Sve to sam imao u sebi kad sam počeo da pišem stihove. Motivi iz knjiga našli su svoj put u mnoge moje pesme, namerno ili slučajno. Želeo sam da pišem pesme kakve niko nikad dotad nije čuo, a ove knjige su postavljale neka temeljna pitanja. U tom smislu, tri knjige koje su me još u školskim danima naročito odredile bile su Mobi Dik, Na Zapadu ništa novo i Odiseja.
***
Mobi Dik je fascinantna knjiga, ispunjena snažnim dramskim scenama i dijalozima, zahtevna knjiga. Radnja je jednostavna. Misteriozni kapetan Ahab – kapetan broda po imenu „Pikvod“ – egomanijak s drvenom štulom, traga za svojim neprijateljem koji ga je učinio bogaljem, velikim belim kitom po imenu Mobi Dik. Ahab juri za njim ploveći morima od Atlantika oko Afrike do Indijskog okeana, na obe strane zemljine kugle. Svrha njegove potrage je apstraktna, ničeg konkretnog ili određenog tu nema. On Mobija naziva carem i smatra ga otelotvorenjem zla. Ahab ima ženu i dete u Nantaketu, kojih se povremeno priseti. Možeš da predvidiš šta će se dogoditi.
Posadu broda čine ljudi različitih rasa. Onaj koji prvi primeti kita na pučini dobiće zlatnik kao nagradu. Mnogo je tu zodijačke simbolike, religijskih alegorija, svakakvih stereotipa. Kada Ahab sretne druge kitolovce, raspituje se o Mobiju. Da li su ga videli? Na jednom od kitolovaca ludi prorok Gabrijel predviđa Ahabu propast i kaže da je Mobi otelotvoreni bog „šejkera“, koji uništava sve one koji hoće da imaju posla s njim. Kapetan drugog broda – kapetan Bumer – izgubio je ruku u lovu na Mobija. Ali on je pomiren s tom činjenicom, srećan što je preživeo, i ne može da razume Ahabovu želju za osvetom.
Ova knjiga govori o tome kako različiti ljudi na različite načine reaguju na ista iskustva. Mnogo je tu Starog zaveta, biblijskih alegorija i imena: Gabrijel, Rahela, Jerovoam, Vildad, Ilija. Paganskih imena kao: Tašteg, Kvikveg, Flask, Dagu, Flis, Starbak, Stab, Martas Vinjard. Pagani imaju svoje idole kojima se klanjaju. Neki obožavaju male voštane figure, neki drvene kipove. Neki obožavaju vatru. Pikvod je, inače, ime jednog indijanskog plemena.
Mobi Dik je pomorska priča. Jedan od junaka, narator, kaže: „Zovite me Išmail.“ Neko ga pita odakle je, a on kaže: „Mesto odakle dolazim nije ubeleženo na mapama. Prava mesta nikad nisu na mapama.“ Stab ne pridaje značaj ničemu, kaže da je sve predodređeno. Išmail je proveo na jedrenjaku čitav život. Kaže da su jedrenjaci njegovi Harvard i Jejl. Drži se podalje od ljudi.
Tajfun pogodi „Pikvod“. Kapetan Ahab misli da je to dobar znak. Starbak misli da je to loš predznak, razmišlja da ubije Ahaba. Kada se oluja stišala, jedan član posade padne s katarke i utopi se, najavljujući ono što dolazi. Jedan kveker, krvožedni biznismen s maskom pacifista i sveštenika, kaže Flasku: „Neke ljude nesreća odvede ka Bogu, druge učini ogorčenim.“
Sve je u knjizi izmešano: judeohrišćanske knjige, hinduistički mitovi, britanske legende, Sveti Đorđe, Persej, Herkul – svi oni su lovci na kitove. Grčka mitologija govori o krvavom kitolovačkom poslu. Mnogo je znanja u ovoj knjizi, o geografiji, o kitovom ulju, o ulozi plemićkih porodica u industriji lova na kitova. Kitovo ulje koristi se za pomazanje kraljeva. Istorija o kitovima, frenologija, klasična filozofija, pseudonaučne teorije, opravdavanje diskriminacije – sve je to ubačeno u knjigu i jedva da je išta od toga racionalno. Uzvišenost, prostota, jurenje za iluzijom, jurnjava za smrću, veliki beli kit, beo kao polarni medved, beo kao belac, imperator, bog osvetnik, oličenje zla. Ludi kapetan koji je davno izgubio nogu nožem kidišući na Mobija.
Mi vidimo samo površinu stvari. Možemo kakogod tumačiti šta se sve ispod nje krije. Mornari na palubi osluškuju sirene, ajkule i lešinari prate brod. Čitati lobanju i lice je kao knjigu da čitaš. Evo lica. Staviću ga ispred tebe. Pročitaj ga ako možeš.
Tašteg kaže da je umro i ponovo se rodio. Živi poklonjene dane. Nije ga Hrist spasao, spasao ga je jedan drugar koji nije hrišćanin. On parodira uskrsnuće.
Kada Starbak kaže Ahabu da prošlost ostavi prošlosti, kapetan mu ljutito odvrati: „Nemoj mi o bogohuljenju, čoveče, ja bih i na sunce udario ako bi me ono uvredilo.“ Ahab je i pesnik koji ume s rečima. On kaže: „Put do moje krajnje svrhe postavljen je gvozdenim šinama po kojima moja duša napred hrli.“ Ili ovi redovi: „Sve vidljive stvari samo su maska od papira.“ Poetske fraze zgodne za citiranje koje se ne mogu pobiti.
Konačno, Ahab je spazio Mobija i uzeo harpun u ruke. Čamci se spuštaju. Ahabov harpun u krvi osveštan. Mobi napada Ahabov čamac i uništava ga. Sutradan ponovo spaze Mobija. Čamci se ponovo spuštaju. Mobi ponovo napada Ahabov čamac. Trećeg dana još jedan čamac polazi u lov. Još više religijskih alegorija. On se podiže. Mobi napada još jednom, udara „Pikvod“ i brod tone. Ahab se zapliće u harpunsku užad i pada sa čamca u vodeni grob.
Išmail preživi. On je u moru, pluta na mrtvačkom sanduku. I to je to. To je cela priča. Njeni motivi i sve što iz njih proizlazi naći će svoj put do mnogih mojih pesama.
***
Na zapadu ništa novo je još jedna takva knjiga. Na zapadu ništa novo je horor priča. To je knjiga s kojom si izgubio detinjstvo, veru u smisleni svet i brigu za pojedinačne sudbine. Zaglavljen si u noćnoj mori, usisan u misteriozni vrtlog smrti i bola. Braniš se da ne budeš zbrisan. A izbrisan si s mape sveta. Nekada davno bio si nevino mlad i imao si velike snove o tome da postaneš koncertni pijanista. Nekada si voleo život i svet, a sada se on rasprskava u paramparčad.
Dan za danom, stršljeni te ujedaju, crvi ti piju krv. Ti si životinja saterana u ćošak. Nigde ne pripadaš. Kiša uporno pada. Beskrajni juriši, otrovni gas, nervni gas, morfijum, zapaljeni potoci benzina, lešinariš i grebeš se za hranu, grip, tifus, dizenterija, granate zvižde. Svuda oko tebe život se raspada. Ovo su donji krugovi pakla. Blato, bodljikava žica, rovovi puni pacova, pacovi jedu creva mrtvaca, rovovi puni prljavštine i izmeta. Neko viče: „Hej, ti tamo. Ustani i bori se.“
Ko zna koliko dugo će ovaj haos potrajati? Rat nema kraja. Pogođen si, noga ti previše krvari. Ubio si čoveka juče i pričao s njegovim lešom. Rekao si mu da ćeš, kada se ovo završi, ostatak života provesti brinući o njegovoj porodici. Ko iz ovog rata profitira? Vođe i generali zadobiće slavu, drugi će dobiti novac. Ali sav prljav posao obavljaš ti. Jedan od tvojih drugova kaže: „Čekaj malo, gde ideš?“, a ti odgovaraš: „Ostavi me na miru, vratiću se za minut.“ Onda odeš u šumu smrti u lov na komad kobasice. Ne možeš više da shvatiš da neko u civilnom životu vidi bilo kakvu svrhu. Sve njihove brige, sve njihove želje – ti više ne možeš da ih pojmiš.
Sve više mitraljeza štekće, sve više delova tela visi sa žice, sve je više komada oružja i nogu i lobanja iz čijih usta izleću insekti, sve je više užasnih rana, gnoj izlazi iz svake pore, rane na grudima, rane prevelike za telo, naduvena trupla ispunjena plinom eksplodiraju, leševi prave zvuk kao da povraćaju. Smrt je svuda. Ne postoji ništa drugo sem nje. Neko će te ubiti i tvoje mrtvo telo koristiće kao metu za gađanje. I čizme, takođe. One su sada tvoje dragoceno vlasništvo. Uskoro će biti na nečijim tuđim nogama.
Francuzi nadiru kroz drveće. Nemilosrdni gadovi. Ponestaje granata. „Nije fer da tako brzo ponovo krenu na nas“, kažeš. Jedan od tvojih drugova leži u blatu, želiš da ga odneseš u poljsku bolnicu. Neko ti kaže: „Samo bi da se izvučeš odavde.“ „Šta hoćeš time da kažeš?“ „Okreni ga pa ćeš videti šta hoću da kažem.“
Čekaš da čuješ vesti. Ne razumeš zašto rat još nije završen. Vojska više ne može da obnovi trupe, sada na front šalju golobrade dečake koji su od male pomoći, sada i njih mobilišu jer ponestaje ljudi. Muka i poniženje slomili su ti srce. Prevarili su te tvoji roditelji, tvoji učitelji, tvoji ministri, tvoja vlada.
I general koji lagano puši cigaretu te je prevario – pretvorio te je u razbojnika i ubicu. Kad bi mogao, ispalio bi mu metak u lice. I komandantu. Fantaziraš kako bi, da imaš para, raspisao nagradu za čoveka koji bi ga likvidirao. A ako bi i on pritom poginuo, onda bi novac dao njegovim naslednicima. I pukovnik sa svojim kavijarom i svojom kafom – i on je isti. Ne izlazi iz oficirskog bordela. Voleo bi da ga vidiš kamenovanog na smrt. Sve više je engleskih Tomija i irskih Džonija sa svojim pesmicama pljas za mog starog pijem iz lončeta viski. Ubiješ ih dvadeset, dvadeset drugih na njihovom mestu izniknu. Smrad u nozdrvama.
Došao si dotle da prezireš tu stariju generaciju koja te je poslala u ovo ludilo, u ovu sobu za mučenje. Svuda okolo tvoji drugovi umiru. Umiru od abdominalnih rana, dvostrukih amputacija, raznetih karlica, a ti misliš: „Imam samo dvadeset godina, a spreman sam da ubijem bilo koga. Čak i svog oca, ako bi se našao preda mnom.“
Juče, kad si pokušao spaseš ranjenog kurirskog psa, neko je viknuo: „Ne budi lud.“ Jedan Francuz leži pod tobom i krklja. Zabio si mu bodež u stomak, ali je još živ. Znaš da treba da završiš posao, ali ne možeš. Na gvozdenom si krstu razapet, a rimski vojnik ti stavlja sunđer sa sirćetom na usne.
Meseci prolaze. Ideš kući na odsustvo. Ne možeš da komuniciraš sa ocem. Rekao ti je: „Bio bi kukavica da se ne prijaviš.“ Dok izlaziš na vrata, majka ti kaže: „Čuvaj se francuskih devojaka.“ Ludilo je sve veće. Boriš se nedelju ili mesec dana, i napredujete deset metara. I onda sledećeg meseca natrag.
Sva ta kultura tokom hiljada godina, sva ona filozofija, mudrost – Platon, Aristotel, Sokrat – šta se sa svim tim desilo? Kultura je trebalo ovo da spreči. Tvoje misli se okreću kući. I opet si školarac koji hoda među visokim topolama. To je prijatno sećanje. Iz letelica bacaju na vas još više bombi. Morate sad da se držite zajedno. Ne smeš nikoga da pogledaš iz straha da će se nešto nezamislivo desiti. Zajednička grobnica. Nema mogućnosti izbora.
Onda spaziš trešnjin cvet i vidiš da se priroda na sve ovo ne obazire. Jablanovi viti, crveni leptiri, krhka lepota cveća, sunce – vidiš kako je priroda ravnodušna. Za nasilje i patnju celog čovečanstva. Priroda to i ne primećuje.
Tako si sam. A onda te geler pogodi u glavu i mrtav si.
Ispao, precrtan. Likvidiran. Spustio sam knjigu i zaklopio je. Nikada više nisam poželeo da pročitam još neki ratni roman, i nikada nijedan drugi nisam ni pročitao.
Čarli Pul iz Severne Karoline imao je pesmu koja ima veze sa tim. Pesma se zove „You Ain’t Talkin’to Me“.
Video sam na ulici plakat dok sam šetao kroz grad.
Prijavi se u vojsku, kaže, obiđi svet dok si još mlad.
Uzbudljiva mesta sa zabavnim društvom videćeš
I zanimljive ljude srešćeš, da ih ubiješ naučićeš.
O čemu ti to pričaš,
Možda sam lud ali jedno znam
Ubiti čoveka za mene nije zabava.
***
Odiseja je velika knjiga. Njeni motivi nalazili su put do mnogih balada: „Homeward Bound“, „Green, Green Grass of Home“, „Home on the Range“, kao i do mojih pesama.
Odiseja je čudna pustolovna priča o muškarcu koji posle rata pokušava da se vrati kući. Povratak kući je dug, pun zamki i nedaća. On je uklet da luta. Brodi morem, upada u nevolje i uvek se za dlaku spase. Ogromno kamenje udara njegov brod. Besni na ljude iako ne bi trebalo. U njegovoj posadi ima onih koji mu prave probleme. Ima izdaje. Njegovi ljudi su pretvoreni u svinje, a onda se opet pretvaraju u ljude, ali mlađe i lepše. Uvek nekoga pokušava da spase. On je je čovek koji mnogo putuje, ali koji na putu često i zastajkuje. Nasukan je na pustom ostrvu. Nalazi puste pećine, i krije se u njima. Sreće džinove koji mu kažu: „Tebe ću poslednjeg da pojedem.“ I utekne tim džinovima. Pokušava da se vrati kući, ali vetrovi ga bacaju i poigravaju se njim. Nemirni vetrovi, hladni vetrovi, neprijateljski vetrovi. Kad doputuje izdaleka, nadomak doma vetrovi ga oduvaju nazad.
Uvek biva upozoren na stvari koje dolaze. Radi ono što mu je rečeno da ne radi. Dva su puta kojima može da krene, oba su loša. Oba opasna. Na jednom može da se utopi, na drugom da umre od gladi. Prolazi kroz uzak moreuz u kome zapenjeni virovi hoće da ga progutaju. Sreće šestoglavo čudovište oštrih kandži. Gromovi ga udaraju. Hvata se za grane što vise iznad vode da se spase iz podivljale reke. Neki bogovi i boginje ga štite, drugi žele da ga ubiju. Menja identitet. Iscrpljen je. Pada u san, a onda ga budi nečiji smeh. Priča svoju priču strancima. Nije ga bilo dvadeset godina. Sipaju mu drogu u vino. Odnose ga negde i ostavljaju. Tegoban je njegov put.
Na mnogo načina, neke od tih stvari su se i tebi desile. I u tvoje vino su sipali drogu. I ti si delio krevet s pogrešnom ženom. I tebe su čudnim melodijama zaneli čarobni, umilni glasovi. I ti si daleko dospeo, vetrovi su te šibali. I ti si se za dlaku spasao. I ti si ljutio ljude koje nije trebalo ljutiti. I ti si lutao zemljom uzduž i popreko. I ti si osećao da je vetar koji te nosi kužan, i da ništa dobro ne donosi. I to nije sve.
Kada se konačno vratio kući, stvari nisu bile bolje. Hulje su se uselile u njegov dom zloupotrebljavajući gostoprimstvo njegove žene. Bilo ih je mnogo. I mada je bio veći i u svemu bolji od njih – bio je najbolji drvodelja, najbolji lovac, najumešniji s životinjama, najbolji pomorac – hrabrost ga neće spasiti, ali lukavstvo hoće.
Uljezi će morati da plate što su mu oskrnavili dom. On se prerušava u prljavog prosjaka, i jedan nekada ponizni, a sada bahat i glup sluga, šutira ga niz stepenice. Slugina oholost ga razjari, ali on ume da kontroliše bes. Sam je protiv stotinu njih, ali svi će oni pasti, pa i onaj najjači među njima. Bio je Niko. A kad je na kraju sve rečeno i učinjeno, konačno u svom domu, on sedi sa svojom ženom i priča joj priče.
***
Dakle, šta sve ovo znači? Ja i mnogi drugi tekstopisci bili smo pod uticajem ovih knjiga. A one mogu da znače mnogo različitih stvari. Najvažnije za pesmu jeste da te pokrene. Ne moram da znam šta ona baš tačno znači. U svojim pesmama pisao sam svakakve stvari i nisam brinuo šta to sve baš tačno znači. Kada je Melvil u svoju priču stavljao sve one silne starozavetne motive, biblijske reference, naučne teorije, protestantske doktrine, znanja o moru, brodovima i kitovima, ne mislim da je mnogo brinuo o tome šta sve to tačno znači.
Džon Don, pesnik-sveštenik iz Šekspirovog doba, napisao je: „Sestos i Abidos njenih grudi. Ne ljubavnika par, već ljubavi dve u gnezdu.“ Nemam pojma šta to znači. Ali dobro zvuči. I ti želiš da tvoje pesme dobro zvuče.
Kada Odisej u Odiseji u podzemnom svetu mrtvih sretne senku slavnog ratnika Ahileja – Ahileja koji je između dugog života, ispunjenog mirom i spokojem, i kratkog ali ispunjenog slavom i sjajem, izabrao ovo drugo – on mu kaže da je sve bila greška. „Umro sam, i to je to.“ Nema slave. Nema besmrtnosti. I kada bi sada mogao da bira, izabrao bi da se vrati i da bude bedni rob pozemljar koji služi ubogog nadničara. Radije bi to bio nego ovo što je sad – kralj u zemlji mrtvih. Kakva god životna borba pod suncem bila, sve je bolje od tog mrtvog mesta.
To je ono što pesme jesu. Naše pesme su žive u zemlji živih. Ali one nisu književnost. One su stvorene za pevanje, a ne za čitanje. Reči Šekspirovih drama treba da se kazuju na sceni, baš kao što je smisao pesničkih tekctova da se pevaju, a ne da se čitaju s hartije. Nadam se da će neki od vas dobiti priliku da čuju pesme onako kako bi trebalo: na koncertu, ploči, ili kako već ljudi danas slušaju pesme. I na kraju, da se još jednom vratim Homeru: „Pevaj mi, Muzo, i kroz mene ispričaj priču…“
Izvor: RTS OKO
