Ekonomske veze između dve zemlje su dublje nego što to deluje na prvi pogled
Kada je posredi praćenje globalnih lanaca snabdevanja, svega nekoliko kompanija obezbeđuje bolju mapu od Fokskona (Foxconn), kompanije sa najviše ugovorenih poslova u elektronskoj industriji. Ove godine tajvanski gigant je izgradio ili proširio fabrike u Indiji, Meksiku, Tajlandu i Vijetnamu. Kineski proizvođački centri koji su donedavno bili omiljeni među zapadnim kompanijama su izašli iz mode. Sve gori odnosi između vlada u Vašingtonu i Pekingu su doveli do toga da biznisi postanu sve opreznije u vezi sa geopolitičkim rizicima. Posledica toga jeste da su u prvoj polovini ove godine, Meksiko i Kina više trgovali sa Amerikom od Kine i to po prvi put za skoro dve decenije. Mapa globalne trgovine ponovo se iscrtava.
Na prvi pogled ovo je skoro baš ono što su priželjkivali američki političari. Prvo tokom mandata Donalda Trampa i sada tokom predsedničkog mandata Džoa Bajdena, zvaničnici su zaveli neverovatno obuhvatni niz carina, pravila i subvencija – uskoro se očekuje izvršno naređenje kojim se uvodi skrining izlaznih investicija, što je poslednji u nizu ovakvih poteza. Cilj je da se oslabi kineski stisak nad osetljivo važnim industrijama, a motiv se gotovo prećutno podrazumeva, priprema za moguću invaziju na Tajvan. Ovaj pokušaj da se umanji rizik trgovine sa Kinom jeste ugaoni kamen spoljne politike Bele kuće. No, uprkos opsežnim nastojanjima i preoblikovanju trgovine koja je gotovo očigledna na osnovu statistika u novinskim naslovima, većina onoga što je naizgled umanjenje rizika trgovine zapravo nije ono što deluje na prvi pogled.
Umesto da budu prekinute, trgovinske veze između Amerike i Kine opstaju – samo se trgovina obavlja na zamagljenije načine. Trgovinski partneri kojima je sklonija američka vlada obuhvataju države poput Indije, Meksika, Tajvana i Vijetnama, te se ona nada da će u njima podstaći „prijateljski ofšoring“ (friendshoring)[i] kako bi se zamenio uvoz koji bi ranije pristizao iz Kine. I trgovina sa ovim savezničkim zemljama brzo raste: svega 51 odsto američkog uvoza iz „jeftinijih“ azijskih država došlo je prošle godine iz Kine, što je pad u odnosu na 66 odsto kada je Trampova administracija po prvi put uvela carine pre pet godina, prema konsultantskoj kući Kirni (Kearney). Problem je što takođe raste trgovina između američkih saveznika i Kine, što upućuje da oni često služe kao centri za prepakivanje za ono što u stvari ostaje i dalje kineska roba. Ovo kretanje proizvoda znači da, iako Amerika možda ne kupuje onoliko direktno od Kine kao ranije, ekonomije dve zemlje i dalje su oslonjene jedna na drugu.
Radi potkrepljenja ove tvrdnje pogledajmo koje su zemlje imale koristi od smanjenje direktne kineske trgovine sa Amerikom. Istraživanje Karoline Frond (Caroline Freund) sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu i njenih saradnika ispitalo je dinamiku ovih odnosa. Oni su zaključili da su se zemlje koje imaju najsnažnije trgovinske odnose sa Kinom u pojedinim industrijama najviše okoristile o preusmerenje trgovine, što sugeriše da duboki kineski lanci snabdevanja još uvek imaju ogroman značaj za Ameriku. Ovo je još tačnije u kategorijama koje uključuju napredne proizvodne procese gde američki zvaničnici najžešće nastoje da ograniče kinesko prisustvo. Kada su posredi ova dobra, kineski udeo u američkom uvozu opao je za četrnaest procentnih poenta između 2017. i 2022. godine, dok je onaj iz Tajvana i Vijetnama – država koje obilato uvoze iz Kine – zabeležio najviši skok tržišnog udela. Ukratko, kineska aktivnost je i dalje vitalna u proizvodnji čak i najosetljivijih proizvoda.
Kako zapravo deluje zaobilaženje u praksi razlikuje se od države do države i između različitih industrijskih grana. Nekoliko proizvoda može se pribaviti samo u Kini. Ovo uključuje neke obrađene retke minerale i metale gde kineske kompanije dominiraju čitavom industrijom, kao što je izdvajanje i obrada galijuma koji se koristi u proizvodnji mikročipova i obrada litijuma za baterije za električna vozila. Ponekad izvoz u Ameriku i ostatak Zapada iz njihovih savezničkih zemalja nije ništa više neko prepakovanje kineskih proizvoda kako bi se zaobišle carinske barijere. Međutim, najčešće su inputi jednostavno mehanički ili električni delovi koji se mogu naći negde drugde po većoj ceni od strane marljivih uvoznika, ali su jeftiniji u Kini gde ih ima u izobilju.
Prosledi paket
Sva tri tipa lažnog razdvajanja ekonomija mogu se pronaći u kineskom dvorištu. Poslednji zvanični podaci, objavljeni 2018. godine, koji obrađuju izvoz zemalja Asocijacije zemalja jugoistočne azije (ASEAN), regionalnog kluba, pokazuju da je 7 odsto vrednosti zapravo moguće pripisati nekom obliku proizvodnje u Kini – a ova brojka je verovatno potcenjena ukoliko se u obzir uzme koliko je teško razdvojiti trgovinu. Frešerovi podaci ukazuju da je značaj Kine samo porastao od tada. Zemlja je povećala svoj udeo u izvozu u zemlje ovog bloka u 69 od 97 kategorija proizvoda koje nadzire ASEAN. Elektronski izvoz koji pokriva sve, od baterija i industrijskih peći do mašina za šišanje, eksplodirao je. Tokom prvih šest meseci ove godine kineska prodaja ovih dobara u Indoneziju, Maleziju, Tajland, na Filipine i u Vijetnam skočila je na 49 milijardi dolara, što je skok od osamdeset odsto u odnosu na pre pet godina. Postoje slični obrasci u stranim direktnim investicijama, gde je kinesko ulaganje u ključne države na jugoistoku Azije premašilo američko.
I udaljenije fabrike obiluju kineskom aktivnošću, što je možda najznačajnije u automobilskoj industriji. U Meksiku je, izveštava lobistička grupa Nacionalna asocijacija proizvođača autodelova (National Association of Autopart Makers), prošle godine 40 odsto obližnjeg ofšoringa (nearshoring) bilo u mestima u koja je proizvodnja izmeštena iz Kine. Propisno ih je pratilo bogato snabdevanje repromaterijalom. Prošle godine kineske kompanije su mesečno izvozile 300 miliona dolara vredne delove u Meksiko, što je više nego dvostruko u odnosu na iznos koji su uspevale da izvezu pre pet godina. U srednjoj i istočnoj Evropi, gde poslednjih godina automobilska industrija doživljava procvat, lažno razdvajanje je još upadljivije. U 2018. Kina je obezbedila samo 3% automobilskih delova koji su dovezeni u Češku, Mađarsku, Poljsku, Slovačku, Sloveniju i Rumuniju. Od tada, kineski izvoz je skočio, zahvaljujući brzom prihvatanju električnih vozila, u čijoj proizvodnji ova zemlja sve više dominira. Kina sada obezbeđuje 10 odsto svih auto delova uvezenih u srednju i istočnu Evropu, više nego bilo koja druga zemlja izvan EU.
Čvršće trgovinske veze između američkih saveznika i Kine su paradoksalni rezultat američke želje da oslabi [svoje] veze [sa Kinom]. Kompanije paniče zbog pogoršanja odnosa širom Pacifika te sprovode strategiju „Kina plus jedna“, što znači da održavaju deo proizvodnje u drugoj najvećoj svetskoj ekonomiji, dok ostatak prenose u zemlje, poput Vijetnama, koji je u većoj meri prijateljski naklonjen prema Ujka Semu. Ipak, američka tražnja prema krajnjim proizvodima iz savezničkih zemalja takođe povećava potražnju za kineskim poluproizvodima, i izaziva podsticaj kineskim firmama da deluju i izvoze sa drugih, alternativnih lokacija. Iako je Epl, najveća svetska kompanija prema tržišnoj kapitalizaciji, premestila proizvodnju izvan Kine poslednjih godina, ovo dolazi uz izvesnu zadršku: većina proizvodnje i dalje se oslanja na kineske kompanije. Tehnološki gigant naveo je dvadeset pet proizvođača u Vijetnamu na svojoj zvaničnoj listi snabdevača. Devet su iz kontinentalne Kine.
Koliko bi ovo stanje stvari trebalo da zabrinjava tvorce američke politike? U najgorem slučaju – ratu u kojem su isporuke dobara između Kine i SAD skoro potpuno prekinute – samo indirektna saradnja sa Kinom ili sa kineskim kompanijama na teritoriji trećih zemalja je možda poboljšanje kineske proizvodnje. Štaviše, kompanije se prilagođavaju bezbednosnim pravilima kako bi smanjile troškove potrošačima. Ali ovo nosi sopstvene rizike: verovanje da je razdvajanje u toku može da zamagli koliko zapravo je i dalje kineska proizvodnja kritično važna za američke lance snabdevanja.
Činjenica da toliko mnogo proizvodnje u Aziji, Meksiku i delovima Evrope se na kraju krajeva oslanja na uvoz i investicije iz Kine pomaže da se objasni zašto su tolike vlade, posebno one u Aziji, nepouzdani američki prijatelji, barem kada je posredi preusmerenje lanaca snabdevanja. Posle svega, ukoliko budu prisiljeni da jednom za svagda odaberu stranu, izvoznici će pretrpeti ogromnu štetu. Nedavna studija istraživača Međunarodnog monetarnog fonda modelovala je scenario po kojem zemlje moraju da odaberu između Amerike i Kine, s tim da je odluka o tome uz koju će se od dve supersile svrstati doneta na osnovu obrasca skorašnjeg glasanja u Ujedinjenim nacijama. Ovakav scenario, izračunali su istraživači, smanjio bi brutodruštveni proizvod i do 4,7 odsto za najteže pogođene zemlje. Posebno bi teško bile pogođene one u jugoistočnoj Aziji.
Najbolji neprijatelji
Uzimajući u obzir da je većina zemalja očajna u potrazi za investicijama i radnim mestima koje donosi trgovina, Amerika nije bila kadra da ubedi svoje saveznike da umanje kineske ulogu u svojim lancima snabdevanja. Mnoge države su zadovoljne da igraju na obe strane – dobijajući kineske investicije i repromaterijal i izvozeći završne proizvode u Ameriku i u ostatak Zapada. Ironično je stoga, da proces koji dovodi do razdvajanja Amerike i Kine u trgovini i investicijama može da izgradi snažnije finansijske i trgovinske veze između Kine i američkih saveznika. Izlišno je govoriti da to nije ono što je predsednik Bajden imao na umu.
[i] Ofšorin je termin koji označava izmeštanje proizvodnih i uopšte poslovnih delatnosti u inostranstvu; pošto je premeštanje proizvodnje postalo važna tema američke politike uvedeni su i termini nearshoring i friendshoring koji označuju izmeštanje proizvodnje u obližnje, odnosno prijateljske države.
