Kosovo u glasu Jordana Nikolića

Piše:  ĐORĐE MATIĆ/OKO/RTS

Neobičan je slučaj Jordana Nikolića. Možda najmanje poznat i ovde možda najneobičniji .

Kroz decenije i epohe bio je jedini intelektualac među kolegama – osim što je učio školsko pevanje, bio je čovek humanističkih nauka koji je na Filološkom fakultetu diplomirao jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Fascinantno je i ovo: njegovo ime potpuno i isključivo je vezano za jednu, i to ključnu, kulturu unutar srpske nacionalne kulture, i vezano je za pesme toga kraja. Pevač za koga se govori da zvuči „autentično“ (tu reč bi, ako i jednu, trebalo kod nas preispitati), počeo je s drugoga kraja, obrnutim putem.Rodivši se na izvoru, u Prizrenu, i živeći na izvoru – paradoksom – bio je od izvora potpuno udaljen.

Snimao je prvo, po modi, grčke pesme; snimio je čak i „Buongiorno tristezza“, čuvenog Klaudija Vile, u Jugoslaviji silno voljenog italijanskog pevača koji će u Splitu na festivalu pevati Terezinog (i Kalođera-Krajačevog) „Nona“, pevača s valjda najvećim uticajem od svih na naše zabavne tenore, a bome i na pokojeg narodnog. Tako i na Jordana koga su u Prištini, gde je debitovao, čak zvali „Jordan Napolitanac“. I sam divan tenor, upravo belkanto tenor, pevač koji ne zna sasvim šta će s tim instrumentom od glasa, on gleda svuda i peva svašta. Peva i narodne pesme, kako drugo, i to s najboljom, s Danicom Obrenić, i s neposrednom zemljakinjom Nedžmijom Pagarušom – u vreme dok se tako nešto moglo.

Tačka obrta bez sumnje susret je s radom i ostavštinom Miodraga A. Vasiljevića, verovatno najznačajnijeg srpskog etnomuzikologa, čoveka koji je, osim što je ostavio impresivan broj teorijskih i pedagoških radova, neposredno „terenski“ skupljao narodno stvaralaštvo po svim krajevima Srbije (čak i šire, po čitavoj Jugoslaviji), zapisavši i sačuvavši ogroman broj pesama. Među njima i srpske pesme s Kosova i Metohije.

Jordan, koji je dugo tražio sebe i lutao, preko neprocenjivog blaga koje je Vasiljević prikupio izgleda da je kasnih šezdesetih shvatio: neposredni zavičaj, tu je sve. Ali tu je sve u neskladu: one pesme u kojima je ključ za razumevanje toliko toga suštinskog, najskranutije su. I onda napokon – odluka koja se pretvara u misiju: od onda Jordan Nikolić snima samo kosovske pesme, najvećim brojem po zapisima samog Vasiljevića.

https://www.youtube.com/watch?v=Y9cogeKGeOs&embeds_euri=https%3A%2F%2Foko.rts.rs%2F&feature=emb_imp_woyt

Njegov opus je bez paralele, to je opus koji nije za arhive niti ga se može svoditi na nostalgične ili školske emisije i programe o muzičkoj baštini. U pesmama koje je snimio, u tih šezdesetak naslova, upisana je i istorija njihove promene, onako kao što im se značenje menjalo kako se menjala sama istorija.

A iz toga i razumevanje tih pesama – od trena kad su snimljene i njihove tadašnje recepcije, preko zaborava, do strašnog momenta njihovog ponovnog oživljavanja i akutnosti. One su se ponovo javile tek kada je mestu, podneblju odakle su došle, kulturi, predelima, čitavom jednom životu i čitavom jednom narodu, zapretilo da nestanu iz zajedničkog krila ove zemlje, u trenutku kad im preti da prestanu dabudu njen deo. 

Znajući zapravo malo i slabo taj kraj, u neskladu s njegovom važnošću po konstitutivnost, po građenje onoga što se zove identitet, pripadnost, koreni, duhovnost, mi smo i pesme toga kraja vezali u kolektivnom sećanju za nešto što pre pripada zajednici nego civilizaciji.

https://www.youtube.com/watch?v=E0wtwOlS1d4&t=885s

I tu bi čovek, kao kondicioniran, pomislio odmah na planine visoke i preteće, gde „džanum, zajde slunce međ dve planine“, na „sive sokole“, na divlju prirodu, a kad se siđe tamo gde žive ljudi, već je „u selo kavga golema“, gde su zidovi avlija visoki, svuda opasnost i mrak, gde „zadunuše sabazorski vetrovi“… I sve je pomisao na seoca s belim kućicama, i na usamljene manastire.

U pesmama koje je snimio i izveo svojim prefinim glasom, „glasom kao klarinet“, doneo je Jordan jedan  svet sasvim drugačiji, svet o kojem većina nije imala pojma. Prvo misterioznu, svojim zasebnim pečatom obeleženu melodiku i akordaciju, na česte neparne ritmove, melodije među najlepšima uopšte.

Ima li šta tako efektno kao već uvod u „Ajde Jano“, za kojim ide čudesna melodija, i onda tekst koji pokazuje svu razliku mentaliteta toga kraja ali i važnog dela naše psihologije uopšte, u tom pozivu da se raskući i rasproda sve što se ima. A zašto? Tako! – „Samo da igramo!“ Rebeka Vest savršeno je to razumela upravo pišući taj deo o našoj psihologiji

S druge strane, ima li išta tako čisto i belo, neukaljano kao što je goranska „Marijo, deli bela kumrijo“, gde na božanstvenu slatkogorku melodiju „aga“ pita Mariju:

„Što ti je, Maro, krotko mori ‘odenje?
Što ti je, Maro mori, t’io, mori zborenje?“

„Krotki hod“ i „tihi govor“, u pesmi koja je sama krhka i tanašna kao lane, prefinjena kao breza. Kao mimetički opisujući to „krotko ‘odenje“, instrumentalni uvod, kako ga orkestri sviraju, na početku drugog takta pravi pauzu od jedne dobe, kao da zaustavljajući muziku hoće da dočara taj hod, a slušaocu, ako zna da čuje, da zaustavi i sam dah, i zagrcne se od te stanke kao ošamućen. Ne može ovaj mikrodetalj muzički i značenjski biti slučajan. Naš klasični teoretičar muzike Berislav Popović, mistično i tačno, kaže: „pauze skupljaju energiju“.

https://www.youtube.com/watch?v=QkS-TueFnXE&embeds_euri=https%3A%2F%2Foko.rts.rs%2F&feature=emb_imp_woyt

Ono što je najznačajnije, i najteže: i tekstovi i pojmovi u njima menjaju se i otkrivaju drugačije znakovlje. Tako „Jevki Zamfirovki“, koja „na vrata seđaše i u knjigu gledaše“, dolazi Maksim Kujundžija i pita je bi li pošla za njega, ali ona i dalje „u knjigu gledaše“.

Tu jedan peva Đurđi da je putovao: „Kad sum bil mori Đurđo, sum šetal, mori Đurđo, sva naša Srbija; tu „kroz čaršiju prođe moje Lenče“, a „sokak na karanfil miriše“, tu je „U Prizrenu zelena jabuka“ gde „tri bećara idu“ i udvaraju se. Tu se, u možda najlepšoj i muzici i priči, u pesmi „Udade se jagodo“ neka Živka Sirinićka udala za Đorđa Đakovca, pa kad to čuo Mika Prizrenlija – „kaj da se pomami“…

Šta je ovo sve? Devojke „gledaju u knjige“, kujundžije i kujundžiluci, putovanja, čaršije, sokaci, bećari, kafane, udvaranja… Prvi put kroz ove pesme postali smo svesni da je jednom postojao život gradski, nestali život starih gradova i prizrenskih, pećkih i đakovičkih Srba. Čitav jedan svet.

Kako je zabolelo to otkriće kad su se u poslednjih dvadeset godina, a kao rasanjenima i u neverici, kao prvi put, počele neobjašnjivim intenzitetom da se vraćaju baš te pesme i da se pevaju uporno, inadžijski, s ljubavlju, gubitničkom možda, ali s ljubavlju iskrenom i bolnom. Jordan Nikolić glas je koji je prvi propevao i postavio zalog za pamćenje, ne znajući kad je te pesme snimao da će od Kosova i Metohije skoro samo one i da ostanu.

Ali bilo je i drugih naroda, brojnijih i jačih, koji su gotovo nestajali, no pamćenje se čuvalo uprkos tome, čuvalo tvrdoglavo, nesalomivo, iz naraštaja u naraštaj – kroz reč, kroz zapis, predaju, zavet, i kroz pevanje, naročito kroz pevanje.

Pa kad toga sveta više nema i nema ni nas tamo, da živi makar ovako. Dok se podsećamo da se Živka Sirinićka udala za Đorđa Đakovca. I da pamtimo da je bilo protiv njene volje: „…Mene dali – nesu me pitali.“

Dok to pamtimo, nije još gotovo.