Marta 1942. vlada SAD osniva centre za kontrolu glasina, „Klinike za glasine“. Radilo se o državnom projektu prikupljanja glasina da bi ih tim sastavljen od uglednih intelektualaca i javnih ličnosti u saradnji sa FBI analizirao kroz novinske kolumne. Glasine prikupljaju „nadzornici glasina“ iliti doušnici.
Jeste li čuli šta se priča?
Glasine su, u svom klasičnom obliku, nepotvrđene priče o ljudima i događajima koje se prenose od usta do usta. One mogu biti i tačne i netačne. Mogu da budu organske, spontano nastale u nedostatku pravih informacija, ali mogu da budu i proizvedene – kao deo psihološkog, konvencionalnog rata ili političke propagande. Savremeno anti-novinarstvo uvelo je novo izražavanje – mediji su prisvojili to misteriozno polje koje glasine poseduju uvodeći mitska bića poput neimenovanih izvora. Kao i baratanje nepotvrđenim informacijama. Bilo da se radi o političkom spinovanju ili ogovaranju poznatih, glasine su sada legitimne u medijima. Kako bismo inače saznali da je svastika sina poznate pevačice u vezi sa sinom druge poznate pevačice – to su ipak informacije bez kojih ne može da se živi.
Hans Joakim Nojbauer, autor knjige „Istorija glasina“ podseća da je u antičko vreme glasina bila razumevana kao bliska mitu i božanskom glasu. Boginja Fama često je predstavljana kao krilato žensko biće sa trubom. „Kretanje je hrani i snagu joj daje“, opisuje Famu Vergilije, rimski pesnik koji je živeo na razmeđu nove i stare ere. U kasnijim predstavama ove alegorije glasine, Fama biva ponekad okićena mačem, krunom, globusom, terazijama i pobedničkim grančicama.
Stari Grci su znali da glasine osim božanskih svojstava delom jesu proizvod ljudske želje da šire neproverene vesti. Aristotelov učenik Teofrast u svom delu „Karakteri“ navodi sledeće:
„A mitoman je ovakav čovek: Kad sretne prijatelja, smesta se uprepodobi, nasmeši se i pita: ‘Otkud ti? Šta ima novo? Stvarno ništa ne znaš…’ Njegovi izvori su naravno takvi da ih niko ne može proveriti. Pozivajući se na njih, on priča da su Poliperont i kralj dobili bitku, a da je Kasandar uhvaćen živ. Ako ga upitaš ‘Jesi li siguran u to?’, on odgovara: ‘Sto posto. Ceo grad bruji, vest se širi, dileme nema… Svi se slažu da je bitka bila prava klanica!’ Dok priča, on, ucveljen, uverljivo uzvikuje: ‘Nesrećni Kasandre! O, jadniče! Vidiš kakva je sudbina! A bio je veliki čovek!’ I dodaje: ‘Sve što sam rekao neka ostane među nama!’ A već je optrčao ceo grad i svima ispričao.“
Rat i glasine idu zajedno. Još kod Homera grčki ratnici slušaju glasine kao božanski glas. Engleski pisac Džordž Orvel u sećanjima na svoje učešće u Španskom građanskom ratu, u knjizi „Kataloniji u čast“, opisuje stanje na frontu kao beskonačno čekanje u hladnoći, gladi i prljavštini. Glasine o početku bitke služe da otrgnu vojnike od obamrlosti čekanja, svedoči Orvel. Opisujući ulične borbe u Barseloni, pominje da su, zbog cenzure štampe, sve vreme po gradu kružile „ružne i zlokobne glasine“.
Poslužitelji, kuvari, zarobljenici, dezerteri i vojnici na odsustvu – to su na frontu glasnici boginje Fame, smatra Nojbauer.
U danima i nedeljama po iznenadnom japanskom napadu na havajsku luku Perl Harbur, 7. decembra 1941, glasine u SAD doživljavaju vrhunac. Predsednik Ruzvelt rešio je da se obrati naciji putem radija tek 23. februara 1942. i delimično je obavesti o gubicima.
Tadašnja istraživanja javnog mnjenja pokazala su da je u govor poverovala četvrtina nacije. Tada kreće „psihološko prosvećivanje“ naroda, prvo zakonom protiv širenja dezinformacija i glasina, a onda i kampanjom ućutkivanja: štampani su plakati na kojim Ujka Sem, sa kažiprstom na usnama, poručuje: „Računam na tebe! Ne razgovaraj o kretanjima trupa, brodova i o ratnoj opremi!“
U Engleskoj i Nemačkoj takođe je narod ućutkivan putem poruka sa plakata. Britanci su distribuirali postere sa porukom Careless Talk Cost Lives, dok su nemački posteri poručivali: Neprijatelj prisluškuje!)
Klinika za glasine
Nekoliko nedelja posle Ruzveltovog govora, u martu 1942. vlada SAD osniva centre za kontrolu glasina, kao i „Klinike za glasine“. Radilo se o državnom projektu prikupljanja glasina da bi ih tim sastavljen od uglednih intelektualaca i javnih ličnosti u saradnji sa FBI analizirao kroz novinske kolumne. Glasine prikupljaju „nadzornici glasina“ iliti doušnici. Više od dvesta bostonskih gostioničara snabdevalo je glasinama lokalnu „kliniku za glasine“, a literatura koja se tim periodom bavi pominje brojku od 1.100 glasina koje su na ovaj način prikupljene.
Inače, zanimljivo je da na aktuelnom sajtu organizacije „United States Census Bureau“, ogranka američkog ministarstva trgovine, stoji da su SAD u subotu, 6. decembra 1941. presrele japansku poruku o kretanju brodova i pristajanju u Perl Harbur. Šifrantkinja je predala poruku šefu koji je odgovorio da će se njom baviti u ponedeljak, osmog decembra. U nedelju, sedmog decembra 1941. japanska vojska izvela je napad. Kakvo loše vreme za birokratski javašluk.
Nacistička Nemačka ozbiljno je shvatala moć nekontrolisanih glasina i bavila se kontrolom i neutralisanjem takvih vesti. Istovremeno je i sama država širila kontra-glasine. Drezdenski istoričar Viktor Klemperer beleži glasinu o glasini da je Gestapo u Berlinu pustio glasinu i merio za koliko vremena i kojim putem je stigla u Minhen.
U isto vreme u Japanu uveliko radi „policija za misli“. Autor knjige „Istorija glasina“ navodi da je u Japanu samo između decembra 1943. i maja 1945. vojna policija identifikovala preko 8.000 glasina.
Drugi svetski rat unapredio je strategije i tehnike propagande, a veština upravljanja javnim mnjenjem dostigla je visok stepen savršenstva. Četrdesetih i pedesetih godina u SAD nastaju brojne socijalno-psihološke studije kao rezultat tesne saradnje nauke i vojske. Neposredno po završetku rata biva objavljena „Psihologija glasine“ istraživača sa Harvarda Gordona Olporta i Lea Poustmena. Cilj studije je, po rečima autora, prosvećivanje neukog naroda. Knjiga je objavljena 1947, i u njoj se navodi i sledeće:
„U leto 1945. atomska bomba je bila predmet mnogih glasina, naročito među neobrazovanim. Širila se glasina da se smrtonosno zračenje dugo zadržava na prostoru koji pogodi“
Jesu li to harvardski doktori za glasine svesno širili dezinformaciju da je štetni uticaj radijacije – glasina, ili je to bio deo operacije uvođenja na mala vrata istine o radijaciji, putem neimenovanog glasa.
Rep maše psom
Širenje glasina je u decenijama koje su sledile postalo sasvim legitimni deo političke propagande ili rada obaveštajnih struktura.
Film Barija Levinsona iz 1997. Ratom protiv istine („Wag the dog“) počinje tako što se tim predsednika SAD na čelu sa glavnim spin doktorom Konradom Brinom (Robert de Niro) suočava sa curenjem informacija o predsednikovom seks skandalu. Ne bi li dobio u vremenu, Brin nalaže da se predsednikova poseta Kini produži za još dva dana, ne bi li pripremio neutralizaciju glasine. Angažuje holivudskog producenta Stenlija Motsa (Dastin Hofman) sa kojim se složi da je rat jedina priča koja može da spasi predsednika pred izbore koji slede za dve nedelje. Dogovore se da će se rat dogoditi u Albaniji. Mala egzotična zemlja o kojoj javnost ne zna ništa – idealno.
Sledi konferencija za novinare u Beloj kući, gde portparol saopštava da se predsednik razboleo te da produžava posetu Kini. Novinari, naravno, uglavnom postavljaju sumnjičava pitanja o vezi produženja posete sa otkrivenim seks skandalom. Jedan od novinara, koji takođe sumnja u zvanično objašnjenje, iznosi sasvim drugačiju pretpostavku sadržanu u pitanju: „Da li produžetak posete ima veze sa situacijom u Albaniji?“ Glasina je uspešno upakovana u oblik legitimnog kritičkog novinarskog pitanja i kreće sa svojim letom, potpomognuta kreativnim holivudskim produkcijskim timom i kreiranjem rata u televizijskom studiju.
Zanimljivo je da je Levinsonov film izašao neposredno pre Klintonovog seks skandala. Snimljen je po noveli Lerija Bajnharta objavljenoj 1993, iste godine Bil Klinton dolazi na vlast, a afera sa Monikom Levinski, koja je navodno trajala od 1995.do 1997, biva obelodanjena 1998. godine. Radi li se o intuitivnom osećaju autora za duh vremena, ili nečim što francuski mislilac Žan Bodrijar zove „precesija simulakruma“ , kada fiktivni događaj prethodi identičnom događaju u „realnom“ životu? Ili je jednostavno u pitanju dobra obaveštenost autora. Film je, inače, emitovan na RTS-u prve večeri bombardovanja SR Jugoslavije, 24. marta 1999. godine pod naslovom Ratom protiv istine.
Inače, kad je sa Klintonom pukla bruka pa je on demantovao glasine, Bela kuća je primetila nezadovoljstvo javnosti ovim demantijem i otvorila je telefonsku „vruću liniju“ gde bi građani direktno dobijali „proverene“ informacije od osoblja obučenog za ubeđivanje. Da su pogledali film Wag the dog naučili bi od spin-doktora da se glasine nikada ne demantuju. „Ako demantuješ, znači da postoji“, kaže u filmu Robert De Niro.
A onda se, krajem dvadesetog veka u širokoj upotrebi pojavio – Internet.
Digitalno rekla-kazala
Nojbauer povezuje Ovidijev opis Famine kuće u delu Metamorfoze, iz prvog veka pre nove ere, sa digitalnom stvarnošću dvadeset prvog veka. „Zuji, donosi glase i ponavlja, štagoder čuje“, peva Ovidije: „U uši izbušene odasvud dopiru glasi… Tisuća kaža što lažnih što napola istinitih, / Vrve… i reči smetene šire“ (prevod T. Maretić).
Internet je rekla-kazala u digitalnom obliku. Doba glasine tek počinje – obaveštava autor Istorije glasina.
Glasine imaju sličnosti sa zarazom – šire se direktnim putem. Epidemije su, kao i svi vanredni događaji, snažan izvor glasina, što smo imali priliku da iskusimo tokom pandemije korona virusa. Ne zna se da li su bile sumnjivije zvanične ili nezvanične informacije. Tada se istakao i dušebrižni Fejsbuk sa javnom kontrolom sadržaja i brisanjem tzv. lažnih vesti. To je, barem kod nas na svetskoj periferiji, dovelo do kontra-efekta: čim se nešto zabranjuje – mora da je istina. Večiti pogon za širenje glasina, osećaj da „gde ima dima ima i vatre“, odolevao je digitalnim sekcijama odeljenja za istinu.
Lepo kaže De Niro: ne demantuj ništa.
Glasine se širenjem menjaju, nekada do neprepoznatljivosti. Svaki prenosnik ponešto doda ili oduzme. U romanu Mrtve duše, Nikolaj Gogolj detaljno prati dejstvo glasina o junaku romana Čičikovu, jednoj „hulji u principu“ (sam pisac ga tako naziva dodavši da mu je dosta kreposti i kreposnih junaka). Kratko je vreme prošlo od divljenja svih važnih ljudi grada N. uglađenom i imućnom gospodinu do lavine glasina da je oteo gubernatorevu ćerku i da falsifikuje novac. A vrli Gogoljev junak samo je trgovao brojkama – brojem upokojenih sluga koji su se na državnim listama još vodili kao živi.
Dodavanje i oduzimanje u procesu prenošenja glasine nije uvek pitanje loše namere, radi se o varljivosti samog sećanja. Nemački psiholog Vilijam Štern pionir je eksperimentalnog istraživanja glasina. Eksperimente je vršio početkom dvadesetog veka i pokazalo se da učesnici nekog nesvakidašnjeg događaja potpuno različito prepričavaju dešavanje. Kada već sami svedoci ne mogu da se sete događaja, kada oni oduzimaju i dodaju – može se zamisliti šta se dešava sa pričom kad krene da se prenosi i prorade „gluvi telefoni“!
Ako nisu direktni proizvod propagandnih štabova, glasine mogu biti i oblik otpora.
Švajcarski psihijatar Karl Gustav Jung glasine je posmatrao kao šifre za ulazak u područje nesvesnog. Istražujući, po pozivu, optužbe za neprilično ponašanje profesora sa učenicom u jednoj školi, Jung je došao do informacije da je učenica drugaricama ispričala san u kojem se događa afera sa profesorom. Svako ko je san prepričavao, dodao je svoj „rezervoar nesvesnog“ i priča je zadobila oblik glasine.
Danas informacija više nije vest o činjenicama, već je to vest o uspehu neke vesti, smatra Nojbauer. I zaista, ako se prevarite pa kliknete neku „vest“ na gotovo svim internet portalima – videćete da su u pitanju nagađanja, pretpostavke, skrinšotovi sa tuđih Instagram naloga, glasine – sve, sve, samo ne činjenice. A naslovi tih takozvanih vesti su klikbajt udice na koje se pecamo i rade na principu dovođenja javnosti u zabludu: Nećete verovati! (FOTO, VIDEO)
Dragana Kanjevac
Izvor: RTS OKO
