Azanja i sad ima lepo uređen centar sela, koji bi u Šumadiji ponegde bio nazivan i „varošica“. Tu su obično na malom prostoru stacionirani mesni dom kulture, dom zdravlja, zadruga, crkva i preko puta nje škola. U prvom prstenu, taj je šor okružen kućama nekada uglednijih ljudi, lekara, svešteničkih porodica, učitelja, prvih seoskih industrijalaca.
Piše: NEMANJA DEVIĆ
Na centralnom mestu u tom krugu, po običaju ispod oronulih lukova doma kulture, u kojem se sada nalaze prostorije mesne zajednice, ili pak unutar hramova, postavljane su i spomen-ploče palim ratnicima iz oslobodilačkih vojni 20. veka.
U Azanji su, s obzirom na veličinu sela, spomen ploče postavljene u krug, na posebnom mesnom trgu uređenom za tu priliku osamdesetih godina. Na njima su, uz određenu povredu istorijske istine, ispisana imena i palih u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912-1918, i tik uz njih palih komunističkih revolucionara. Među ovim drugima ima raznih, i mladih avanturista zadojenih idejama KPJ, i seljaka ponesenih borbom za socijalnu pravdu, i najvećma mladića izginulih na Sremskom frontu 1945. godine
Svi su oni stavljeni pod petokraku zvezdu i okarakterisani kao „pali borci i žrtve fašističkog terora“. A takozvani solunci, iako mnogi od njih nisu ni stigli do Soluna, vođeni maglovitim ciljevima oslobođenja i ujedinjenja srpstva, ostavljali su svoje kosti od Kumanova i Bregalnice, do Krfa i Kajmakčalana. Jedno je sigurno: nisu se borili ni pod istom zakletvom i zastavom, ni sa istim simbolima, ni za iste ciljeve. Ipak, i ovde, kao i u mnogim drugim selima, svi oni su prikazani kao deo jedne iste junačke vertikale.
Nasledstvo ali ne i nasleđe
Na spomen-pločama u Azanji ispisana su imena oko 400 poginulih ratnika iz Balkanskih i Prvog svetskog rata. Toliko ih je bilo zvanično popisano u Kraljevini Jugoslaviji i toliko ostalo u izbledelim sećanjima saboraca pola veka posle završetka rata. Pošto su iz jedne kuće ginula i po dva ili tri brata, ponekad neženjena i bez poroda, ili isto tako mnogi sinovi jedinci, onima koji su izrađivali spomenik više nije imao ko da prijavi sva imena žrtava. Bilo je i primera u okolnim mestima da su na spomenike bili upisivani samo oni čije su porodice obezbedile novčane priloge. A iznad svega, bilo je i nemara komisija koje su se popisom bavile uzgredno i za jedno leto.
Kada je na izmaku prošlog veka, kad više nije bilo živih solunaca a kopnila je snagom i pamćenjem i prva generacija njihovih potomaka, azanjski matičar počeo da radi reviziju popisa, potekle su mnoge neispričane priče i sa tavana izvađene škrinje dobrano nagrižene zubom vremena. U njima su bile požutele fotografije, navlaženi i oštećeni dokumenti, odlikovanja za koja potomci najčešće nisu znali kome su pripadala i čime tačno zaslužena, pisma sa položaja na kojima je rukopis već uveliko izbledeo. Mnogo potomaka nakon osam decenija više nije znalo da kaže išta o svom dedi ili pradedi; ostalo im je njihovo nasledstvo ali ne i nasleđe.
Drugi su pričali da su njihovi preci pali na Mačkovom Kamenu ili Solunskom frontu iako su dokumenti kazivali da su pomrli 1915. u povlačenju preko Albanije – kao da u ličnim genealogijama junak mora da padne u jurišu i sa bajonetom, a ne od iznemoglosti, gladi ili promrzlina.
Ali se istovremeno, dok se mozaik slagao, pokazalo da je broj Azanjaca palih 1912-1918. duplo veći! Žarko Talijan, koji je sve prikupljene priče sabrao u knjizi „Miris tamjana“, do sada je popisao 823 vojne žrtve, koje dodatno treba uvećati i sa nekoliko desetina civila pomrlih u cvetu mladosti od tifusa i drugih zaraznih bolesti tokom i neposredno nakon rata.
Mnogo je dirljivih priča o Azanjcima u Velikom ratu, koje su samo paradigma stradanja i podviga Kraljevine Srbije u skupo plaćenoj pobedi iz 1918. Na primer, o Dragomiru Anđelkoviću, koji je prošao tri rata, a završio u rugovskoj klisuri, gušeći pobunu Arnauta na samom kraju rata. Na spomeniku je ispisan epitaf kao svedočanstvo o shvatanju otadžbine, vojnog poziva, ali i smrti same: „Kada je srpstvo streslo lance okova, kada je za sedam godina preleteo skraja na kraj otadžbine braneći narod svoj, on, nap brat Dragomir S. Anđelković trgovac, nepogibe od opakih neprijatelja već kada je trebalo stići domu svom u oslobođenoj otadžbini on tada u ugušivanju surovih Arnauta pogibe 29. oktobra 1918. g. Teški su dani prohujali preko naših glava ali tuga za tobom dragi brate naš ostaće nam do veka.“
Bori se časno
Bilo je još tužnijih priča. I danas na groblju, s proleća obrastao u trn, nakrivljen stoji spomenik trojici braće Stevanovića iz zaseoka Vlaški Do, na kojem piše spartanski epitaf: „Milojko, Vlastimir i Milan padoše na polju časti i slave za sreću i veličinu otadžbine u svetskom ratu 1914–1918. godine. Spomen podižu tužni roditelji…“ Bogoje Batinić se kao ranjenik vratio s Bregalnice. Porodica je sačuvala vojnu knjižicu u kojoj stoje uputstva vojnim invalidima, nalik na pouke iz pripovetke „Sve će to narod pozlatiti“: “Ne prosi, jer te prošnja ponižava do životinje, ali se zato bori za svoja prava, koja treba da su ti najveća svetinja. (…) Bori se časno da imaš, da bi i drugom mogao pomoći. Ako si pošten veliki si kao Bog, ako si nepošten sićušan si kao crv. Voli otadžbinu i goni nevaljalce.“ Nešto kasnije podlegao je ranama, a porodica mu je na spomenik stavila fotografiju iz ratnih dana.
Zabeležene su priče koje kao da su direktno jurnule iz Homerovog epa. O Obradu Talijanu porodica je prenela priču da je po zarobljavanju 1915. upućen u nemački logor, pa na poljoprivredno dobro. „Pričalo se da ga je gazdin sin maltretirao zbog čega ga je Obrad udario lopatom i ubio. Zatim je pobegao u Holandiju, pa u Englesku. Iz Francuske je otišao na Solunski front i učestvovao u proboju.“
Ali najjači utisak ostavljaju preživeli solunci i njihove jednostavne a suštinske pouke, izrečene bez ma kakve staračke melanholije u devetoj deceniji života. „Mi Ćosići odvajkada tako: plug, rat, smrt. Ali nas uvek više preživi nego što izgine. A potom svadbe, veselja, sinovi, unuci i praunuci. Držimo se za zemlju čvršće od pirevine“, kao da je lično Čiča Milutin iz dela Danka Popovića, kazao je Branko Ćosić, koji je ostao i bez sina u Drugom svetskom ratu.
Ovim delom, Žarko Talijan nije samo, kako se to često kaže, prislužio sveću voštanicu poginulima. Podigao im je i spomenik postojaniji od trošnog kamena peskara, da dok bude pisane reči podseća njihove potomke čija imena i obaveze nose. Ipak, ova knjiga je bila važna opomena i za akademsku istoriografiju, budući da lokalna istraživanja o stogodišnjici Velikog rata, čak ni u svom selu ili zavičaju od istoričara – nije vršio niko. Dok su nam grudi često napete borbenim pokličima, baš nijedan nije načinio nekakvu studiju slučaja golgote i vaskrsa svog mesta, niti je razgrnuo žbunje na groblju niti listao porozne listove crkvenih knjiga. Ostavili su to azanjskom matičaru i retkim amaterima i posvećenicima, na osnovu čijeg rada možemo da načinimo nekakav uzorak o stradanju Srbije u Prvom svetskom ratu. Naravno, u ovom slučaju imamo uzorak o Šumadiji, koji se verovatno razlikuje od onog iz Toplice, ili Mačve, ili Srema. Ili Hercegovine, iz koje su na hiljade dobrovoljaca isto tako pohrlile u redove srpske vojske i učestvovali u proboju na Kajmakčalanu.
„Kosti su naše oružje poslednje“
Drugo pitanje, aktuelnije nego ikad, tiče se sećanja na junake. I to ne politike sećanja, koju smo u jednom od prethodnih tekstova analizirali u kontekstu Drugog svetskog rata, već samo sećanja potomaka u mikrosredini. „Kosti su naše oružje poslednje“, napisano je na spomeniku soluncima u Azanji. U trenutku kada je on podizan, takav tekst činio se kao poetsko nadahnuće: varošica je osamdesetih bila živa, napredna i sa dva izdvojena zaseoka brojala preko 11.000 stanovnika. Time je Azanja postala i najveće selo u Srbiji.
Popisi iz kasnijih godina (1991, 2002, 2011) beleže konstantan, dramatičan odliv stanovništva – delom usled migracija, a delom zbog izrazito negativnog prirodnog priraštaja. Vremena demografskog uspona, poput onog iz 1940, kada je u jednom danu venčano 25 parova u ovom selu, davno su prošla, sada se ovo selo bori da održi svoju osnovnu školu u postojećem kapacitetu. Prema poslednjem rezultatu popisa iz 2022, Azanja sa dve mesne zajednice koje joj gravitiraju ima tek 5.363 stanovnika, što je upola (i više) manji broj u odnosu na period osamdesetih. U taj broj ulaze i brojni pečalbari, pa se može pretpostaviti da ih je preostalo manje od 5.000. Identična, i gora situacija je i u drugim selima jaseničke regije, koja polako postaje demografska crna tačka u Srbiji, iako se nalazi na jedva 80 kilometara od Beograda.
Opština Smederevska Palanka je između dva popisa (2011-2022) izgubila oko 8.000 stanovnika (sa 50.000 na 42.000), što je broj koji približno odgovara ukupnom broju žrtava Balkanskih i Prvog svetskog rata. Kako Palančani kažu: „Ubiše nas bez metka“. Nekada prvo selo Srbije imalo je, kako već rekosmo, 1912-1918. nešto više od 800 vojnih žrtava, a u miru 2011-2022. 597 stanovnika manje. Još drastičniji su gubici u manjim ili zabačenijim mestima poput Baničine, Pridvorica, Ratara.
Autor ovog teksta voleo bi da ga zvanični podaci demantuju (Zavod za statistiku potpune rezultate objavljuje tek sredinom 2024), ali se čini da je i u najstradalnijoj Surdulici, ili pak Rađevini (Krupnju) rezultat odumiranja u prividnom miru približno jednak stradanjima u Velikom ratu.
Mnogo je načina kako se ova bitka preokreće u našu korist, i to ne odjednom već državnom strategijom na duge staze. O tome sigurno ima kompetentnijih sagovornika iz drugih nauka. Ali na istoričaru je da konstatuje da ovo pitanje nije više samo ekonomsko, već i identitetsko.
Iako nam sve češće našu prošlost predstavljaju kao kakav teret, možda bi u njoj trebalo potražiti i neko nadahnuće.
Izvor: rt.rs
