Gubitak Kosova i Metohije, sam po sebi, nemerljiv je. Ko, međutim, može da se zakune da pri održavanju ovakvog ekonomskog sistema neće naši državni i nacionalni gubici biti i veći od tog nemerljivog, da neće doći do potpune dezintegracije zemlje?
Hronika najavljene predaje 9.
Dočekali smo, po ko zna koji put u Beogradu, lice Imperije – slovačkog diplomatu Miroslava Lajčaka. Pošto su našem „geniju za vožnju“ u Briselu podmetnuli tzv. ZSO kao novu tačku plana „normalizacije“, koja po nečemu treba da se razlikuje od one ZSO koju su mu podmetnuli, isto u Briselu, pre deset godina, sada treba da se razmatraju njeni novi, razume se, „evropski“ modeli (kaže Lajčak, ima ih čak 15!). I tako, čekamo Ohridski samit, posle kojeg će se barem znati da li će biti aprilskih izbora na Severu Kosova. Rok za prijavu učešća velikodušno je prištinska Izborna komisija pomerila za 23. mart, jer je sad teško naći neke srpske patrijaše koji bi agitovali među narodom, delom utučenim, a delom razjarenim okupacijom Severa od albanskih policijskih specijalaca. Albanci se nadaju, vidimo, da će nekako obezbediti učešće Srba na izborima, jer bez izbora nema ni „povratka u institucije“ kao preduslova „normalizacije“. Sa druge strane, ni vučićevci koji sve karte polažu na famoznu ZSO, moraju najpre da izaberu opštinske organe. Tako su se Srbi na Severu, našli u položaju sabraće „južno od Ibra“, između čekića i nakovnja.
Država Srbija, za to vreme prima izdašne donacije od EU za prugu Beograd-Niš i Tiršovu 2, ima tu i nekih dodatnih kredita, a priča se (portal Demostat) da je saradnja sa katarskim emirom uspostavljena posle Brisela 2, neka vrsta nove američke šargarepe za Srbiju, kao što je to bila saradnja sa Emiratima nastala nakon Brisela 1. U Beogradu je odnedavno i američki investicini fond Blek rok, koji, vele, igra samo na siguran dobitak…
U medijskoj i političkoj diskusiji o Kosovu davno se izgubila priča o ekonomskoj dimenziji problema. Sažet pregled srpskih ekonomsko-finasijskih gubitaka na Kosovu nedavno je izneo Branislav Gulan. (Vidi: kosovo)
Nije to, međutim, jedini ekonomski aspekt pitanja očuvanja ili predaje Kosova i Metohije. Pronicljivi i obavešteni hroničar, Siniša Ljeopojević, u nedavnom razgovoru za Balkan-info, kaže da bi Srbija mogla da, što se geopolitičkih okolnosti tiče, zadrži svoju politiku vojne i političke neutralnosti, ali da zemlja čija se ekonomija zasniva na sve većem i većem zaduživanju, u krajnjoj liniji, zavisi od poverilaca. Mi se stalno zadužujemo, a onda trećinu tog duga ulažemo u podsticanje stranih investitora, trećinu za otplatu starih kredita, a trećinu za održavanje nerealnog kursa evra. Time je svaka domaća privredna aktivnost svedena na minimum, zaključuje Ljepojević.
Portal makroekonomija upozorava da je u „poslednjih 12 meseci javni dug je proseku rastao po 10 miliona i 336 hiljada evra dnevno, što je 119,63 evra u svakoj sekundi.“ Samo tokom januara 2023. godine javni dug je porasta za 1.025 milijardi evra, i to zahvaljjući tome što je unutrašnji javni dug smanjen, ali je zaduživanje u inostranstvu iznosilo preko milijardu ipo evra. (Vidi: budzet)
Ne treba biti neki veliki ekonomski stručnjak da se zaključi da ekonomska struktura zasnovana na „narkomanskoj“ zavisnosti od dotoka svežih stranih sredstava, na duži rok razara privrednu, pa time i društvenu stabilnost zemlje. Slična situacija u SFRJ prethodila je raspadu zemlje. Gubitak Kosova i Metohije, sam po sebi, nemerljiv je. Ko, međutim, može da se zakune da pri održavanju ovakvog ekonomskog sistema neće naši državni i nacionalni gubici biti i veći od tog nemerljivog, da neće doći do potpune dezintegracije zemlje?
