Ne, nije ovo novi Si: Radikalna promjena politike kako se politika ne bi promijenila

Umesto da krene maoističkim putem, kako su zapadni mediji i većina analitičara predviđali tokom proteklih nekoliko godina, Si je odlučio da iznenada promeni kurs. Međutim, nema tu nikakvog naglog zaokreta ili promene. Ovo je i dalje isti onaj Si. Da bismo razumeli kako inteligentni političari (a ja mislim da Si pripada toj kategoriji) deluju u zemljama političkog kapitalizma, treba početi sa dva ključna principa upravljanja: principa taktičke fleksibilnoti i principa „ptice u kavezu“.

UFajnenšel tajmsu je Ručir Šarma objavio veoma lep članak o nedavnim promenama u politici Kine: ukidanju „nulte tolerancije kovida“, jačoj podršci globalizaciji i pomeranju ka privatnom sektoru. Kao što naslov teksta kaže („Si kakvog niko nije očekivao“), Šarma ove promene vidi kao iznenadan i neočekivan Sijev zaokret. Umesto da krene maoističkim putem, kako su zapadni mediji i većina analitičara predviđali tokom proteklih nekoliko godina, Si je odlučio da iznenada promeni kurs.

Dopao mi se Šarmin članak, ali njegova je glavna hipoteza, mislim, pogrešna. Nema naglog zaokreta ili promene. Ovo je i dalje isti Si, a ovakva politika je izvesno „podešavanje“ ili „ispravljanje“.

Da bismo razumeli kako inteligentni političari (a ja mislim da Si pripada toj kategoriji) deluju u zemljama političkog kapitalizma, treba početi sa dva glavna principa upravljanja: principa taktičke fleksibilnosti i principa „ptice u kavezu“.

Prvi seže do Lenjina. Njegovo značenje je jasno. Politika bi trebalo da bude fleksibilna, u taktičkom smislu, a da pritom nikada ne gubi iz vida krajnji cilj. U Sijevom slučaju, krajnji cilj je „socijalizam s kineskim karakteristikama“, „umereno prosperitetno društvo“ i „zajedničko blagostanje“.

Drugi pojam seže pak do Čen Juna (oca prvog kineskog petogodišnjeg plana). Ako se privatni sektor prestrogo kontroliše, on će se, kao zatočena ptica, ugušiti. I narod će ispaštati. Ali ako ostane potpuno slobodan, odleteće, donoseći (kao što je bilo u drugom mandatu Hu Đintaove vladavine) sve negativne efekte kapitalizma: porast nejednakosti, nedostatak društvene mobilnosti, monopole, vladavinu bogate elite, korupciju itd. Dakle, pametan političar treba trajno da održava srednju liniju. Ali održavanje srednje linije, u strateškom smislu, moguće je samo naizmeničnim favorizovanjem prolevičarske i prodesničarske politike.

U situaciji koju je Si zatekao 2012. godine, jedini put napred bilo je da se krene protiv sveprisutne korupcije hapšenjem onih koji se bave velikim proneverama i prodajom usluga, zatim ka pokušaju smanjivanja ekonomske nejednakosti putem državnih transfera i nedavnom relaksacijom sistema „hukou“, i ka smanjenju lokacijski nejednakih mogućnosti sprovođenjem ambiciozne politike investicija u zapadnim provincijama. Dalje, nakon što je kovid usporio stvari, trebalo je „korigovati“ moć veoma slabo regulisanih finansijskih i nefinansijskih giganata (poput Alibabe).

Ove korektivne mere su, možda zato što su bile praćene i Sijevim kultom ličnosti, mnogi tumačili kao korake ka novom maoizmu. Ali oni to nikada nisu bili: reč je bila o taktičkim potezima nametnutim željom da se zadrži put ka postizanju strateškog cilja.

Takva politika se ne razlikuje značajno od Dengove. Iako Šarma eksplicitno pominje Denga kao arhitektu kineske liberalizacije i njene stabilne politike, zaboravlja se da je Dengova politika bila „taktički fleksibilna“, na primer kada je u poslednjim godinama Maove vladavine ponovo stekao određenu dozu moći (pre nego što je „očišćen”), a najočiglednije tokom i nakon događaja na Tjenanmenu. Primena sile na Tjenanmenu – koju je naredio Deng – dovela je do snažnog zaokreta ekonomske politike ulevo. Dakle, događaji oko Tjenanmena nisu prestavljali samo politički, već i ekonomski šok. Ipak, nakon tri godine „levičarske politike“, Deng je kroz svoju Južnu turneju ponovo počeo uvođenje „prodesničarske“ politike. Nesofisticiranom posmatraču to se čini kao iznenadna promena politike; kao pokreti koji nagoveštavaju dalje promene politike u istom pravcu. Ali oni to nisu: to su taktičke „korekcije“. A takve  politike vođene u jednom pravcu nužno će, nakon nekoliko godina, slediti politike u suprotnom smeru.

Kada se avion Er Fransa 2009. godine srušio u Atlantiku, istraga je otkrila da je glavni uzrok pada bila nemogućnost posade da, kada je avion gubio visinu, izvede komplikovan manevar, pri kome bi, da bi povratio visinu, avion morao najpre da propadne nadole. Isto važi i za kreatore ekonomske politike u društvima državnog kapitalizma. Da bi ekonomija „harmonično“ rasla na duge staze, oni moraju da prihvate kratkoročna usporavanja i promene politike. Neukim posmatračima ovakva putanja izgleda kao cik-cak kretanje; za pažljivo oko ona je prava linija.

Izvor: BRANKO MILANOVIĆ/oko.rts.rs  / Global Inequality and More 3.0