Izgleda da je prokurator Judeje Pontije Pilat imao komotniji mandat i bolju saradnju s „lokalnom zajednicom” i njenim prvacima nego naš savremenik Kristijan Šmit.
Njegov prethodnik Valentin Incko svoju privrženost pravnoj tradiciji i kulturi Evrope da uvek treba poslušati i drugu stranu pokazao je nametanjem „zakona o negiranju genocida” u poslednjem danu svoga mandata, kad ni političke strukture Bosne i Hercegovine, ni demokratska javnost, ni stručnjaci, ni mediji nisu imali ni pola sata da iznesu svoje mišljenje. Nije se Incko upitao ni kakva je pravna i institucionalna osnova postavljanja njegovog naslednika bez rezolucije Saveta bezbednosti UN i bez konsultacije s Rusijom, koja je članica Saveta za sprovođenje mira. Ali je Incko za Bi-Bi-Si izjavio da će pred Šmitom najveći izazov biti uspostavljanje pravne države.
E sad, kako da se fiktivni funkcioner, koji je došao u Sarajevo bez legitimiteta, nosi s tako velikim zadatkom koji mu je u ruke stavio gospodin Incko? Kako da pravni ambijent stvara neko čija funkcija ne počiva na pravu?
Možda je her Šmit dobar čovek. Ali startni pristup nije mu dobar. Prokuratori ili gubernatori kolonijalnih sila ili mirovnih misija obavestili bi se o mentalitetu, običajima ili o društvenim institucijama sredina kojima su odlazili da nametnu vlast. Gospodin Šmit je možda iznenađen i zatečen političkim habitusom likova koje je susreo u Federaciji Bosne i Hercegovine, ali trebalo je pre dolaska na umišljenu dužnost da pročita Andrića, Selimovića, Sidrana, da pogleda Kusturičine filmove, da posluša Bregine stihove o „svatovima bez pesme”. Bez Krleže se ne ide u Hrvatsku, bez Njegoša u Crnu Goru, bez Dikensa u Britaniju, bez Kazancakisa u Grčku, bez Kavabate u Japan, bez Crnjanskog u Srbiju, a bogami ni bez Nušića.
Pa i mi smo unapred znali šta nas čeka s Biltom, Ešdaunom, Lajčakom ili Petričem. Posle ispada u Goraždu, međutim, i mi, koji smo navikli na svašta od strane te hemisfere međunarodne zajednice, pa na kletve da se „srpska deca više neće smejati” i da se strašni zločini nad našim narodom nigde neće sudski procesuirati, sada smo zatečeni. Sasvim sledstveno, povišeni ton Kristijana Šmita i njegova izražena frustracija što mu mandat, takav kakav je, ne ide od ruke, ponovo su otvorili suštinu bosanskohercegovačkog pitanja.
Prvo i najvažnije: Republika Srpska je entitet koji je apsolutno pravno, politički, demokratski i institucionalno uređen. Ako se pominje kao problematičan, to je upravo zato što njegov poredak, harmoniju i mir koji želi sebi i drugima, od 1997. godine i donošenja Bonskih ovlašćenja narušavaju Šmitove kolege kojima više ne odgovara Dejtonski sporazum, nego bi da ruše modus opstanka Bosne i Hercegovine s kojim se srpski narod saglasio, ma koliko bio nepravedan i sa stanovišta srpskih prava nedovoljan. Na osnovu ovih ovlašćenja visoki predstavnici mogu da smenjuju s dužnosti javne zvaničnike koji, po njihovoj proceni, krše Dejtonski sporazum, ali i da nameću ključne zakone koji nisu dobili podršku zakonodavnih tela BiH. Do sada je nametnuto više od 900 takvih odluka.
Metju Periš, ugledni pravni stručnjak, kaže da su Bonska ovlašćenja „političko blefiranje u igri moći”, kojima se onaj ko treba da bude samo medijator postavlja kao naredbodavac obavezujućih odluka. Čak je i jedan od kreatora Bonskih ovlašćenja, nekadašnji ambasador Velike Britanije u Sarajevu Čarls Kroford, kasnije tvrdio da su se ona izrodila u međunarodno političko blefiranje u igri moći kako bi njihova politička volja bila upakovana u pravnički jezik i delovala impozantno i neizbežno.
Gospodin Šmit je nezadovoljan što već godinama ne funkcioniše vlada Federacije BiH, za razliku od Vlade Republike Srpske, u kojoj se izbori za parlament i formiranje vlade glatko odvijaju u predviđenim izbornim ciklusima. Ali on ne osuđuje eksplicitno što predstavnika hrvatskog naroda u Predsedništvu BiH bira bošnjačko glasačko telo zato što je to propust njegovog prethodnika. Ili ne postavlja pitanje s kojim ovlašćenjima je Sven Akalaj predstavljao BiH na prošlogodišnjoj sednici Saveta bezbednosti UN kad se tome kategorički protivio Milorad Dodik, srpski član Predsedništva BiH. Gde su tu bila Bonska ovlašćenja i uzvišena formula „implementacija mira i demokratije”?
Vredi pomenuti i kapriciozna nastojanja da se dezavuišu simboli srpskog entiteta, od naziva, zastave, proslave Dana republike, itd. Da ovo delimično pobrojavanje završimo karikaturalnim razmimoilaženjem ministarke spoljnih poslova Bisere Turković iz redova SDA i njenog zamenika Josipa Brkića iz redova HDZ-a. Ovakvu konfuziju i zaplete i komediografi teško mogu da konstruišu. U takvom miljeu, koji je nasledio od svojih prethodnika, Kristijan Šmit treba da odredi trajektoriju svog delovanja.
Ali, najveći problem za Kristijana Šmita biće jedna nepremostiva zamka, jedna protivrečnost u njegovoj misiji koju logički ne bi mogao da razreši na sam Aristotel. S jedne strane, hrvatski narod u BiH rukovodi se idejom o renacionalizaciji i željom da ostvari pravo na sopstveni entitet. To se, sasvim prirodno, podržava na Pantovčaku i na tome već odavno i predano radi ministar spoljnih poslova Goran Grlić Radman.
S druge strane, treba ispuniti želju Bakira Izetbegovića, njegovih sledbenika i pokrovitelja, da se BiH unitarizuje na građanskom principu, da se i ovo srpsko što je preživelo sve prokuratore i sva Bonska ovlašćenja, što predstavlja identitetske vrednosti našeg naroda u Republici Srpskoj, sve što je naša duhovna i materijalna svetinja, što je naša „crvena linija”, prepusti bošnjačkoj majorizaciji i posle hiljadu godina nestane u prahu istorije.
Nije teško odlučiti se. Vratite se na Dejtonski sporazum, pa makar i na poneko od Bonskih ovlašćenja. Budite glas savesti, gospodine Šmit, za to se bar ne postavlja pitanje legitimiteta!
Izvor: Dragoljub Kojčić/Politika
(Autor je politički filozof)
