Nije Goranu nimalo lako da gleda šta se sve događa njegovom pulenu Đokoviću zato što se nije vakcinisao. S Marjanom Vajdom delio je stres u razmeri pedeset–pedeset, a sad, bez Vajde, svih sto odsto stresa sručilo se na Ivaniševićevu glavu. „Valjda sam zato ovako ubrzano osedeo”, reći će Goran u šali.
Sve mi se čini da se politika dobro umešala u sport – ne datira to od juče – i da joj je palo „kao kec na desetku” da na Đokoviću oštri svoj birokratski nož. Neshvatljivo je, recimo, da američki teniser Tenis Sandgren, inače nevakcinisan protiv virusa korona, može da nastupi na Ju-Es openu, a najbolji teniser sveta, „teniski mag” Novak Đoković ne može, budući da nema američki pasoš. Slika je nestvarna: Đoković zajedno sa siromašnim Meksikancima koji vape da se dokopaju Amerike preskače bodljikavu žicu na visokoj betonskoj ogradi između Meksika i Amerike, a s one druge strane, raširenih ruku, spremio mu doček lično – Džo Bajden.
Kad ga nežno prihvati, potapša ga po ramenu, pritom nesvesno tražeći nepostojeći trag od uboda igle protiv korone na Novakovoj mišici. Vide neki pradavni trag, ali je taj ostao od vakcinacije protiv malih boginja kad je Nole bio dete. „Mogao si fino, kô gospodin, doći ovamo avionom, a ne ovako da preskačeš betonsku ogradu”, prekori Noleta prvi čovek Amerike. „I crveni tepih bih naredio da za tebe prostru, a ne ovako kao neki beskućnik da s Meksikancima preskačeš bodljikavu žicu”, reče mu Bajden, otvorivši Đokoviću širom zadnja vrata državničke limuzine.
Ovo što napisah je, naravno, filmski žanr kojeg nazivamo „fikšen”.
Nit’ će Đoko (Đokovića tako nazivaju novinari teniske rubrike uglednog pariskog sportskog dnevnika „Ekip”) preskakati nekakvu bodljikavu žicu na meksičkoj granici da bi inkognito ušao u Ameriku, niti će mu američki predsednik Bajden prilikom dočeka u Njujorku prostrti državnički crveni ćilim. Ono što je sigurno je to da je Bajdenu i njegovim sekretarima Blinkenu, Butidžidžu i Majorkasu američki državljanin Nebojša Jovanović, inače vlasnik firme što se bavi promocijom profesionalnog tenisa, poslao preporučeno pismo pozivajući se na predsedničku proklamaciju 10284, a koja bi mogla Novaku Đokoviću da omogući da igra na Ju-Es openu. Naime, ova predsednička proklamacija dozvoljava pojedinim stranim državljanima izuzeće od postojećih kovid protokola, ukoliko se to smatra američkim nacionalnim interesom.
Kao izuzeće, bez svih ovih birokratskih zavrzlama, mogla je poslužiti i kao beton tvrda činjenica da je Đoković zdrav kao dren, te da mu je „zdravlje od baš-čelika”. Ukratko, da je Đoko najzdraviji čovek na svetu. Ako je sve to zaista tako, a bogami jeste, onda Đokoviću u diplomatski pasoš treba udariti onaj štambilj čiji je otisak velik kao „mačkova glava”, na kojem će sadržaj obavezno biti na engleskom jeziku kako bi ga na svim graničnim prelazima na našoj planeti razumeli.
Nego, jeste li možda primetili da je Nadal odnedavno postao „filmski režiser”? Pre turnira ima sve bolove ovog sveta, da bi se onda u meču koji traje duže od tri sata odjednom razgoropadio trčeći po teniskom terenu neumorno baš kao zec i stižući svaku lopticu. Od ovogodišnjeg Vimbldona odustade ne samo zato što na njemu nije prethodne godine igrao i ne bi imao šta da izgubi, nego, bogme, i da se ne bi blamirao i umorio od brojanja Kirjosovih asova koji nemilice pljušte levo-desno, a čiji servis samo maher Đoković uspeva da (pro)čita i vrati ih u teren pretvorivši ih u poene. Postoji još jedan teniser koji bi Kirjosov servis kao od šale uspeo da vrati i pretvori u poen, ali on je odavno prestao da igra. Zove se Andre Agasi.
A kad smo već kod servisa koji je zakon na travnatim teniskim terenima, verovatno vam je ostalo u pamćenju ono ludo vimbldonsko finale 2001. godine, između Ivaniševića i Raftera. Sadašnji Đokovićev trener na Vimbldon je stigao s – pozivnicom. Bio je tada 125. teniser na svetu i svi su ga već bili ne samo otpisali, nego i prežalili. Međutim, kršni i 1,93 metra visoki Splićanin uspeo je posle teške muke da iskoristi četvrtu (!) meč-loptu i u petom setu pobedi (9-7). Od sreće, Ivanišević je pustio krik koji se čuo čak u njegovom gradu pod Marjanom, stropoštavši se koliko je dug i širok na londonsku travu radostan kao dete.
Nije Goranu nimalo lako da gleda šta se sve događa njegovom pulenu Đokoviću zato što se nije vakcinisao. S Marjanom Vajdom delio je stres u razmeri pedeset–pedeset, a sad, bez Vajde, svih sto odsto stresa sručilo se na Ivaniševićevu glavu. „Valjda sam zato ovako ubrzano osedeo”, reći će Goran u šali.
Nego, da se vratimo na Bajdena i njegovu odluku o Đokovićevom nastupu na Ju-Es openu. Lično sam pesimista da će ishod biti pozitivan, te da će Đoković zaigrati u Njujorku. Ali, mnogo je bolje biti optimista, jer pesimista svako može biti. Ako mu američka državna administracija dozvoli da igra mnogi će se silno zabrinuti. Pre svih Nadal, koji zbog prestiža u broju osvojenih grend-slem turnira sigurno svakodnevno moli boga da se Đokoviću definitivno onemogući da učestvuje na Ju-Es openu. Medvedev, naprotiv, izjavljuje da je za to da se Noletu omogući da nastupi na njujorškom turniru. Razumljivo. Ne samo zato što je Medvedev dobre duše, nego se na Ju-Es openu ne boji Đokovića, koga je 2021. godine uspeo da pobedi osvojivši turnir u tri dobijena seta 6-4, 6-4, 6-4. Među favorite koji bi mogli da osvoje ovogodišnje izdanje Ju-Es opena svakako bih ubrojao i Međugorca i cavtatskog zeta Marina Čilića, koji je opet u velikoj teniskoj formi. Imao sam sreću ovog jula u Cavtatu da naletim na 1,98 visokog Čilića. Upravo je bio završio s treningom na tvrdoj podlozi. Kao gorostas i sa znojavim peškirom nehajno prebačenim preko ramena, žurno je silazio niz strmu cavtatsku ulicu u pratnji svojih trenera. Naravno da nisam propustio da napravimo zajedničku fotku. Rekao mi je: „Može, samo brzo!”
Đorđe Telebak
Izvor: Politika
