Kako optimistični scenario nije realizovan, rusko rukovodstvo je odlučilo da prekine operacije na severu Ukrajine i prebaci težište rata na istok te zemlje. Pošto kolektivni Zapad uvodi sve nove i nove sankcije protiv Rusije, ekonomske posledice po Rusiju, ali i globalnu ekonomiju, mogu biti sve veće.
Neophodno je na početku odvojiti dve različite tvrdnje: prva, rusko rukovodstvo nije očekivalo ovako visok stepen solidarnosti Zapada i takve opsežne sankcije; druga, Rusija je ušla u rat nepripremljena. Prva konstatacija je uslovljena stanjem na frontu, očigledno je da obim ruske vojske, naročito niskog broja vojnika, žive sile, nije bio namenjen za dugi rat. Druga tvrdnja je jednostavno netačna. Da se rat završio brzo i sa malim gubicima, kao što je to bio slučaj sa Krimskom operacijom, solidarnost Zapada ne bi postojala, a sankcije bi bile ograničene po obimu. Sankcije su i uvođene i nastavljaju da budu uvođene u talasima, upravo u skladu sa time koliko se rat produžava, a Ukrajina kao politički sistem nezavistan od Rusije nastavlja da postoji. Zamislimo scenario u kome Kijev zaista pada za nekoliko dana, deo ukrajinske elite spremno čeka da preuzme vlast, komandni lanac ukrajinskih oružanih snaga je u raspadu, ostaju samo mali džepovi naoružanih ukrajinskih ultranacionalista koji pružaju otpor. Očigledno da bi po tom scenariju ono što sada nazivamo kolektivni Zapad, bilo u potpunom rasulu.
Politička volja za stupanje u konflikt sa Rusijom bi bila ravna nuli, izostala bi i volja za uvođenjem ekonomskih sankcija koje će ove godine rusku ekonomiju pogoditi padom BDP-a od 11,2% po procenama Svetske banke (Aleksej Kudrin, predsednik Računske komore Ruske Federacije, izjavio je da zvanične procene raznih ruskih organa „govore o padu od preko 8% do više od 10%“), a ujedno označiti i sužavanje ekonomije na nivou evropskog kontinenta od 4,1%. Primera radi, kako bismo razumeli šta znači pad BDP-a od 11,2%, pad ruske ekonomije izazvan svetskom ekonomskom krizom 2009. godine iznosio je 7,8%, pad od sankcija uvedenih za zauzimanje Krima 2015. godine iznosio je svega 1,9%, sužavanje ruske ekonomije na kraju turbulentnih 90-ih kada je Rusija zvanično bankrotirala iznosio je 5,3% 1999. godine, veći pad BDP-a od kada je Rusija uključena u globalnu ekonomiju usledio je dvaput – 1994. (-12,57%) i 1992. godine (-14,5%). Treba razumeti da je bitan i trend, da je kojim slučajem ruska ekonomija ubrzano rasla u poslednjih pet godina, očekivani ovogodišnji pad bi bio ublažen tom činjenicom. Nažalost, ruska ekonomija je od ulaska u ukrajinski konflikt 2014. godine stagnirala, što je i očekivano, budući da je veliki inostrani kapital zazirao od investicija u Rusiju upravo zbog mogućnosti izbijanja ovakvog konflikta koga smo svedoci.
Kako optimistični scenario nije realizovan, rusko rukovodstvo je odlučilo da prekine operacije na severu Ukrajine i prebaci težište rata na istok te zemlje. Pošto kolektivni Zapad uvodi sve nove i nove sankcije protiv Rusije, ekonomske posledice po Rusiju, ali i globalnu ekonomiju, mogu biti sve veće. To će zavisiti od toga koliko će Rusija biti spremna da eskalira sukob u Ukrajini. U ovom trenutku Rusija vrši pregrupisanje već postojećih snaga koje je koristila u ratu protiv Ukrajine, dok pokušava da na dobrovoljnoj osnovi, a za platu, privuče rezerviste koji su prošli vojnu obuku od 2012. godine naovamo, kako bi popunila gubitke koji su se nakupili tokom operacije. Eskalacija bi u ovom slučaju značila pokretanje sila većeg obima putem mobilizacije rezervi (ne na dobrovoljnoj osnovi, već po obavezi), što se još uvek nije dogodilo. Eskalacija bi takođe mogla da označi primenu najtežeg naoružanja. U tom slučaju će kolektivni Zapad krenuti da dostavlja Ukrajini ozbiljno naoružanje i u većoj količini.
Pošto je Rusija započela sukob i njene trupe se nalaze na tlu Ukrajine, ona diktira njegov tempo i put razvoja. Ukoliko rusko rukovodstvo odluči da se zaustavi na nekoj tački, recimo na granicama Donbasa, te da sa te tačke vodi pregovore, intenzitet rata će se sniziti. Ukoliko odluči da ipak nastavi, intenzitet rata će se povisiti. Što je intenzitet rata u Ukrajini viši, manje su bitne ekonomske prognoze jer se svet kreće ka katastrofalnom scenariju. Obim ekonomije je bitan kada je situacija pod kontrolom, u slučaju rata većeg opsega pokreće se ratna ekonomija i svi prethodni proračuni su beznačajni. Austrijski kancelar, Karl Nehamer, posetio je Moskvu 11. aprila upravo sa ciljem da pokuša da ubedi Vladimira Putina da otkaže novu ofanzivu na istoku Ukrajine. Kao što je bilo očekivano vratio se praznih ruku, Putin u datom trenutku nema dovoljno podsticaja da odustane. Pregovaračka pozicija Rusije će biti bolja ukoliko njenim vojnim snagama pođe za rukom da nanesu poraz ukrajinskim u Donbasu.
Podrazumeva se da i ukrajinske snage izvršavaju pregrupisavanje (imaju sve potrebne informacije od NATO) i pripremaju se za odbranu duž linije Donbaskog fronta, te za kontranapad iz pravca Dnjepropetrovska i Zaporožja na bok ruskih sila koje će biti isturene tokom pokušaja da na frontu dužine 100 kilometara okruže ukrajinsku grupu u Donbasu. Ukrajinske sile takođe izvode ograničene kontranapade u okolini Hersona i time sprečavaju prebacivanje ruskih snaga sa juga na istok. U zapadnim medijima su se pored ovog najrasprostranjenijeg plana borbe obe strane pojavili i navodi da ruska armija može pokušati da se probije direktno ka Dnjepropetrovsku. Vojni eksperti ostaju neodlučni po pitanju ishoda date ruske ofanzive, to jest pobednik nije unapred poznat, sve će rešiti stanje na terenu tokom aprila i sredinom maja. Do tada će biti jasno da li je ruska ofanziva uspela da dostigne svoje ciljeve ili je zaustavljena na nekoj tački. Nakon toga, naročito u slučaju uspeha, Putin ima podsticaja da sedne za sto i ponudi prihvatljiv izlaz iz rata, prihvatljiv za obe strane. Kasnije je na propagandnoj mašineriji Moskve i Kijeva da kompromis pretoči u apsolutnu pobedu.
Naravno, i Sjedinjene Američke Države moraju da podrže taj plan, inače će same biti krive za eskalaciju rata. Nijedna strana ne može dati više od svog maksimuma, Rusija mora izaći iz rata sa Donbasom u rukama, Ukrajina se mora smiriti sa gubitkom tog regiona. To je optimalan scenario za deeskalaciju najozbiljnijeg vojnog sukoba u celom svetu od 1939. godine. Potrebno je da SAD i Rusija pokažu dovoljno mudrosti da ne izazivaju jedna drugu u toj meri da eskalacija sukoba postane neizbežna. SAD su bitne jer Ukrajina ne bi mogla da izdrži napad Rusije bez pomoći Vašingtona, upravo Sjedinjene Države moraju da primoraju Ukrajinu da pristane na optimalan ishod. U datom trenutku izgleda kao da Mosvka, Vašington i Kijev čekaju rezultat predstojeće ofanzive kako bi se odlučili za sledeće korake. Sama ta činjenica svedoči o tome da sve strane smatraju da imaju realne šanse za pobedu.
Rusija u rat nije ušla nepripremljena. Kada se pogleda unazad sa ovim znanjem kojim sada raspolažemo bilo je jasno da seRusija sprema za rat barem od leta 2021. godine. Ovde se misli na to da je tada doneta odluka da se u rat sa Ukrajinom uđe, inače se Rusija sprema za vođenje spoljnih ratnih dejstava od samog početka Putinove vladavine. Modernizacija armije je dugogodišnji proces i Rusija ga je strateški razvijala. Zašto se govori o letu 2021. godine kao početnoj tački za pripremu konkretnog rata koji je usledio u februaru ove godine? Postoje četiri indikatora: prvi, Vladimir Putin je 12. jula 2021. godine napisao članak u kome otvoreno tvrdi da delovi ukrajinske teritorije ne pripadaju njoj i da Ukrajina treba da bude vraćena na granice iz 1922. godine, to jest na granice pre stupanja Ukrajine u SSSR (iste teze su samo ponovljene prilikom zvaničnog priznanja DNR i LNR); drugo, ruska Centralna banka je tokom 2021. godine vršila umereno konvertiranje rezervi iz zapadnih valuta u kineski juan; treće, 2020. i 2021. godine ruski nuklearni arsenal po prvi put broji više nuklearnih bojevih glava od čitavog NATO (SAD+Britanija+Francuska), razvijaju se supersonične rakete što označava male šanse za direktno mešanje NATO u konflikt u Ukrajini; četvrto, zapadne obaveštajne službe krenule su od sredine 2021. godine da javljaju da je uski krug ruskog rukovodstva doneo odluku o planiranju napada na Ukrajinu.
U skladu sa tim, najviše rusko rukovodstvo je napravilo najneophodnije pripreme za rat, pritom vodeći računa da te pripreme ne budu previše primetne kako za Zapad tako i za većinu same političke elite u Rusiji. Zima 2022. godine je već predstavljala tačku bez povratka, to jest svi procesi su već bili pušteni u hod, tada su i SAD krenule da obelodanjuju te planove u pokušaju vršenja pritiska, ali to nije imalo značaja. U zaključku važno je razumeti dve stvari: prva, najviše rusko rukovodstvo je planiralo rat i nije u njega ušlo nepripremljeno; druga, rusko rukovodstvo ne može bez pobede da izađe iz rata (ako Zapad pokuša da ga liši pobede, Putin je spreman za eskalaciju).
Aleksandar Đokić
