„Institucije koje treba da nas zaštite, nažalost, ne funkcionišu“, rekao je nedavno Volodimir Zelenski obraćajući se američkom Kongresu. „Trebaju nam novi savezi. Predlažemo formiranje asocijacije ujedinjene zarad mira, unije odgovornih država koja bi odmah zaustavljala konflikte i pružala neophodnu pomoć u roku od 24 časa. Oružjem ako je potrebno, sankcijama ako je neophodno, humanitarnom i finansijskom pomoći. Svime što je potrebno da bi se spasili svet i životi.“ Govor Zelenskog kojim je pozvao na formiranje organizacije „U-24″ kao alternativu Ujedinjenim nacijama, odmah je opisan kao istorijski i u Kongresu je bio ispraćen gromoglasnim aplauzom.
Eskalacija rata u Ukrajini, namerna ili slučajna, predstavlja pretnju čitavom čovečanstvu“, rekao je nedavno generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres, suočen sa lavinom optužbi da je svetska organizacija potpuno marginalizovana u procesu zauzdavanja ukrajinskog konflikta. Gotovo istovremeno, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski predložio je formiranje „zajednice odgovornih država koje imaju snagu i savest da zaustave konflikte“.
„Savez U-24″, kako je alternativne Ujedinjene nacije nazvao i zamislio Zelenski, imao bi snagu i volju da konflikte zaustavi u roku od 24 časa.
„Dame i gospodo, Amerikanci, da savez kakav bi bio U-24 danas postoji, bio bi u stanju da spasi hiljade života u našoj zemlji i mnogim državama širom sveta“, rekao je Zelenski 16. marta u obraćanju američkom Kongresu, čiji je govor odmah opisan kao istorijski i bio ispraćen gromoglasnim aplauzom.
Pošto su ovacije utihnule, administracija Džozefa Bajdena obećala je 800 miliona dolara vojne pomoći Ukrajini, ali formiranje nove međunarodne organizacije više niko nije pominjao.
S dobrim razlogom.
Ideja koju je Kongresu predstavio ukrajinski predsednik nije nova. Predlozi za reforme UN predstavljani su u poslednjih dvadesetak godina nekoliko puta, mahom tokom velikih kriza u čijem se rešavanju svetska organizacija nije preterano proslavila, ili pak kada su države koje su smatrale da su prerasle značaj koji su imale prilikom formiranja UN, procenjivale da, ipak, zaslužuju mesto u Savetu bezbednosti.
Najbliže takvom ishodu, pre petnaestak godina, bila je Nemačka, koja je 2005. godine bila nadomak stalnog mesta u Savetu bezbednosti, da bi se za svega nekoliko meseci „gotovo dogovoren“ ishod naprasno rasplinuo u oblaku drugih problema i nikada do kraja objašnjenog oklevanja Berlina.
Nemačka se, na koncu, zadovoljila formatom poznatim po nazivu „P+1″, gde je Berlin sa pet stalnih članica Saveta bezbednosti aktivno učestvovao u konsultacijama o globalnim izazovima, ali bez direktnog uticaja na krajnji ishod. Stolice predviđene za Brazil, Indiju i Japan više niko i nikada nije pominjao.
Najambiciozniji pokušaj da se Ujedinjene nacije „privedu modernom vremenu“ pokrenuli su Amerikanci, smatrajući da se svet posle okončanja Hladnog rata promenio u meri koja zahteva i reformu svetske organizacije. Pre nešto manje od 20 godina, uz podršku kancelarije tadašnjeg generalnog sekretara Kofija Anana i Fordove fondacije, formirana je ekipa stručnjaka čiji je zadatak bio da definišu buduću ulogu Ujedinjenih nacija u sve složenijim odnosima koji vladaju u svetu. Bezuspešno, kako se ispostavilo.
Savez demokratija
Profesor Pol Kenedi sa univerziteta Jejl i još sijaset eksperata godinama je nastojalo su da postave osnove reformi koje bi istovremeno zadovoljile potrebe sveta i tadašnje američke ambicije usmerene ka stvaranju „Saveza demokratija“, koji bi uz Generalnu skupštinu i Savez bezbednosti, predstavljao treći dom svetske organizacije.
Ključni problem, kako mi je svojevremeno rekao profesor Pol Kenedi, jedan od ključnih ljudi u tom projektu, svodila se na činjenicu da je, prikupljajući argumente koji bi podržali stavaranje „Saveza demokratija“, došao do zaključka da bi formiranje organizacije zasnovane na premisama različitim od onih na kojima počivaju UN bilo jednostavno nemoguće. Uprkos svim nedostacima Ujedinjenih nacija na koje Zelenski požalio Kongresu.
„Institucije koje treba da nas zaštite, nažalost, ne funkcionišu“, rekao je Zelenski u Kongresu. „Trebaju nam novi savezi. Predlažemo formiranje asocijacije ujedinjene zarad mira, unije odgovornih država koja bi odmah zaustavljala konflikte i pružala neophodnu pomoć u roku od 24 časa. Oružjem ako je potrebno, sankcijama ako je neophodno, humanitarnom i finansijskom pomoći. Svime što je potrebno da bi se spasili svet i životi.“
Uprkos ubedljivom nastupu ukrajinskog predsednika, problem sa formiranjem bilo kakve „unije demokratija“ leži u činjenici da se reakcija takvog saveza na potencijalne konflikte ni po čemu ne bi razlikovala od načina na koji već decenijama reaguje svetska organizacija, pre svega jer demokratska društva, po svojoj suštini, ne podržavaju, ili ne bi trebalo da podržavaju nasilan način rešavanja konflikata.
Istovremeno, složeni mehanizmi na kojima počivaju Ujedinjene nacije u principu sprečavaju svetsku organizaciju da spreči ili na vreme zaustavi krvave konflikte kakvi su prethodnih decenija potresali svet – od raspada bivše Jugoslavije, preko Ruande, Darfura i drugih, pa sve do rata u Ukrajini.
Profesor Kenedi smatra da su UN stvorene na teoriji o kolektivnoj bezbednosti kao garanciji globalnog mira, te da je Povelja UN, u stvari, svojevrsna mešavina idealizma i realizma, a zasnovana na suverenitetu nacija.
Primer idealizma predstavlja Generalna skupština UN u kojoj glasovi svih država članica imaju jednaku snagu, dok Savet bezbednosti oslikava realnost pošto njegovih pet stalnih članica – SAD, Rusija, Kina, Britanija i Francuska – imaju pravo veta, pa se postavlja pitanje čemu bi služio „treći dom“ na Ist riveru, kako je to prošle sedmice predložio Zelenski, ili petnaestak godina ranije bivša državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt.
Odnos sveta prema idealizmu koji oslikava Generalna skupština Ujedinjenih nacija može se, prilično jasno, videti iz nedavnog glasanja o rezoluciji kojom se od Rusije tražilo hitno povlačenje ruskih trupa iz Ukrajine, a koju je podržala 141 država članica UN. Ipak, jedino Moskva može da naredi povlačenje ruskih snaga iz Ukrajine.
Jednako slikovit primer predstavlja rezolucija kojom se od Amerike traži da ukine sankcije Kubi. Ona se ogromnom većinom glasova usvaja još od 1992. godine, sa izuzetkom 2021. kada glasanje nije održano zbog pandemije koronaviusa. Iako su ovu rezoluciju prošle jeseni podržale 184 zemlje, sankcije Kubi može ukinuti samo američki Kongres.
Ujedinjene zapadne nacije
Ujedinjene nacije, svakako, nisu zakonodavno telo ni svetska vlada, nisu čak ni demokratska organizacija, već skup država u kojima vladaju demokratski i manje demokratski izabrane vlade ili autoritarni vladari. Oni biraju predstavnike koji na kraju krajeva donose odluke šta Ujedinjene nacije mogu ili ne mogu da urade.
Na mnoge načine, Ujedinjene nacije su ogledalo trenutnog stanja u svetu, ili kako je to prilikom osnivanja UN u San Francisku 1945. rekao tadašnji američki predsednik Hari Truman: „Ukoliko neka država želi da zaštiti sopstvenu bezbednost, mora biti spremna i voljna da bezbednost deli sa svima ostalim.“
„To je cena koju će svaka nacija morati da plati zarad globalnog mira“, rekao je Truman. „Ukoliko nismo spremni da tu cenu platimo, ni jedna svetska organizacija neće moći da ispuni taj zadatak.“
Samim tim, postavlja se pitanje koliko bi efikasna mogla da bude i neka nova organizacija poput „U-24″, čije je formiranje zatražio Zelenski.
Pol Kenedi je, još pre petnaestak godina, tvrdio da bi takvu novu organizaciju činile gotovo isključivo zapadne države, čija se politika, bar deklarativno, zasniva na principu odgovornosti da se ugrožene zemlje zaštite. Istovremeno, pošto čitav niz velikih država, poput Indije i Južne Afrike, svoju spoljnu politiku zasniva na očuvanju državnog suvereniteta, novi savez bi bio ograničen na zemlje zapadne Evrope i Severne Amerike.
Iz novog saveza bi, bez dileme, bile izostavljene države poput Kine i Rusije, što bi obeshrabrilo desetine drugih država da se uključe u ovakvu uniju, pre svega kako ne bi pogoršavale odnose sa Pekingom ili Moskvom. Takva, geografska ograničenja novog saveza, neminovno bi limitirala i njegov uticaj.
Bajden-Helmsov akt
Ideja Volodimira Zelenskog vremenski se podudarila sa predlozima niza američkih institucija, poput Heritidž fondacije, da SAD finansijski doprinos Ujedinjenim nacijama iskoriste kako bi bile sprovedene valjane reforme, na način na koji su to svojevremeno učinili sadašnji predsednik Džozef Bajden i senator Džesi Helms dokumentom koji je po njima nazvan „Bajden-Helmsov akt“.
Helms i Bajden su, naime, 2000. godine formulisali zakon kojim se Amerika obavezala da pokrije četvrtinu troškova mirovnih operacija Ujedinjenih nacija, a da svetska organizacija, serijom reformi, spreči da raspoređivanje mirovnih snaga preraste u debakle ili beskrajne operacije poput onih u Libanu i na Kipru.
Takva politika Vašingtona davala je rezultate do 2017. godine, kada je administracija Donalda Trampa odlučila da plaća 25 odsto troškova mirovnih operacije ne mešajući se preterano u njihovo planiranje, pa je dug SAD prema svetskoj organizaciji, po komplikovanoj računici, do ulaska Džozefa Bajdena u Belu kuću dostigao 900 miliona dolara, što je prouzrokovalo proporcionalno srozavanje američkog uticaja na Ist riveru.
Bajden je u Belu kuću prošle godine ušao ubeđen da je prethodna administracija u velikoj meri doprinela padu međunarodnog američkog uticaja u svetu, te da je za obnavljanje kredibiliteta i značaja SAD neophodno napuštanje Trampove politike, koja je navodno ojačala međunarodnu poziciju Kine.
Heritidž fondacija, međutim, smatra da takva prepostavka nema uporište u stvarnosti, jer uticaj SAD u Ujedinjenim nacijama nije bio ništa značajniji u vreme kada je administracija Baraka Obame na vreme i u potpunosti plaćala obaveze prema svetskoj organizaciji. Upravo zbog toga, predloženo je da se sistemom „štapa i šargarepe“, ili nove verzije „Bajden-Helmsovog akta“, finansijski doprinos direktno poveže sa uticajem SAD na Ist Riveru.
Suštinski, predlozi Zelenskog ili Heritidž fondacije ne odstupaju preterano od stavova koje je još pre četvrt veka zastupala i Medlin Olbrajt, po kojima bi reforma Saveta bezbednosti podrazumevala da se njenim stalnim članicama ograniči mogućnost upotrebe prava veta, odnosno redefinisanje američke uloge u svetskoj organizaciji, kao i uloge samih Ujedinjenih nacija.
Najnemogućiji posao na svetu
Gotovo svi se slažu da je pozicija generalnog sekretara UN jedan od najsloženijih poslova, jer čovek koji se nalazi na čelu svetske organizacije mora istovremeno da zadovolji 193 države članice, ili bar većinu.
Šefovi UN u rukama drže vruć krompir nerealnih očekivanja, ili kako je to prvi izabrani generalni sekretar UN-a Trigve Li predajući dužnost svom nasledniku Dagu Hamaršeldu svojevremeno rekao: „Dobrodošao na najnemogućiji posao na svetu“.
Uloga generalnog sekretara najbolje se može opisati kineskim aforizmom o čoveku koji sedi nasred puta i koga gazi saobraćaj iz oba pravca. Ukoliko se previše politički angažuje ili bude ideološki obojen, dobiće packe od dela sveta koji se sa njegovim mišljenjem ne slaže, Amerikanci će mu odmah po stupanju na dužnost staviti do znanja da se nalazi na američkoj teritoriji i da je Vašington najveći donator UN-a, američki desničari i neokonzervativci će tvrdiće da je svetska organizacija postala nevažna i da je potresaju finansijski, seksualni i svakojaki drugi skandali, siromašne države će biti nestrpljive, a bogate željne da novac materijalizuju u politički uticaj.
Ako je za utehu svim generalnim sekretarima UN, da nije njih i organizacije na čijem se čelu nalaze, velike sile bi se za neuspehe, umesto svetske organizacije, okrivljivale međusobno, što bi u nekom trenutku, skoro neminovno, dovelo do novog svetskog konflikta.
„Teško je i zamisliti koliko bi svet bio drugačiji da ne postoje Ujedinjene nacije“, napisao je Kenedi u knjizi Parlament ljudi u kojoj je prilično plastično predočio neophodnost UN, uprkos očiglednim slabostima koje na različitim nivoima pokazuje svetska organizacija.
UN su, bez dileme, podložne uticajima moćnih zemalja, ljudskim slabostima, korupciji, nedostatku suštinske kontrole i svim onim problemima sa kojima se suočavaju vlade i organizacije širom sveta.
Možda i ne bi bilo nemoguće sprečiti preklapanje rada različitih agencija unutar sistema UN i rasipanje para, ili se rešiti korumpiranih diplomata koji se šire na obalama Ženevskog jezera, ali bi istovremeno dobili znatno užu organizaciju, koja bi imala srazmerno manji uticaj na razvoj situacije u svetu.
Ipak, ukoliko ste izbeglica koja se sklanja od kakve vojske ili posledica prirodne katastrofe, u najvećem broju slučajeva pomoć UN, koja ponekada beznadežno kasni, jedina vam je šansa da preživite.
Rade Maroević
Izvor: RTS OKO
