Piše: o. Nenad Ilić
„Niti se sipa vino novo u mehove stare; inače se prodru mehovi, a vino se prolije, i mehovi propadnu. Nego se sipa vino novo u mehove nove, i oboje se sačuva“, govori nam Hristos.
Litije u Crnoj Gori su bile to simvolično novo vino. A onda su došli stari mehovi istrošene demokratije.
Posle nečeg tako veličanstvenog morao je da dođe potpuno novi politički sistem. Može on biti zasnovan na nečem starom, ali mora biti nov u odnosu na zagušljivu žabokrečinu sadašnjeg stanja.
Niko još uvek ne ume da formuliše te „nove mehove“. Niti Rusi sa svim njihovim inspirativnim misliocima, ni Daleki Istok, ni alternativni mislioci na Zapadu.
To ne znači da tih „novih mehova“ ne može biti. Jednostavno – još uvek nisu vidljivi.
A da su stari mehovi demokratije potpuno propali i da su bušni na sve strane – očigledno je svima.
Demokratija u današnjem obliku je naravno velika prevara. Zasnovana na prizemnim ljudskim strastima. Jedna od njih je zavidna ili detinjasta želja za ujednačavanjem, jednakošću, baš ona koja je uspostavila komunizam, baš ona koja održava jednakost svih ispod faraona – diktatora ili male finansijske elite.
Ta želja omogućila je izbacivanje odgovornosti ljudi prema različitim darovima koje su dobili, omogućila je i vladavinu onih „izabranih demokratskim izborima“, „gde je svaki glas isto vredan, jednak“. Vladavinu bez odgovornosti. I podnošenje vlasti bez odgovornosti. Jer vlada zakon većih brojeva, zakon jednakosti koji negira ličnost. Statistika, zbir i to je to.
Na litijama u Crnoj Gori jednakost uopšte nije bila tema. Nije došlo do ujednačavanja i obezličavanja ljudi. Nasuprot. Svako je bio vidljiv i svoj. Ličnost. Velika, veličanstvena i inspirativna zajednica ličnosti. A sad – ovoliko razočarenje.
Naravno – jer nema „novih mehova“, novih političkih formi koje su neophodne za novu-staru energiju koja se tada probudila. Koja nije zasnovana na iluzornoj želji jednakosti, nego na dubini tradicije i ljubavi.
Demokratska prevara sa jednakošću i dalje vlada ljudima. A mi ne želimo da budemo jednaki. Želimo da budemo različiti. Svako prepoznatljiv. Sa svojim većim ili manjim darovima koji ga razlikuju i većom ili manjom odgovornošću prema tim darovima.
Podsetimo se Nikolajevih reči o jednakosti:
„Bog nije Bog jednakosti no ljubavi.
Jednakost bi isključila svu pravdu i svu ljubav, isključila bi sav moral.
Ljubi li muž svoju ženu zbog jednakosti?
I majka ljubi li svoje dete zbog jednakosti?
I prijatelj ljubi li svog prijatelja zbog jednakosti?
Nejednakost je osnov pravde i podstrekač ljubavi.
Dok traje ljubav niko ne zna za jednakost. Dok caruje pravda niko ne govori o jednakosti. Kad se izgubi ljubav, ljudi govore o pravdi i misle o jednakosti.
Kad s ljubavlju iščezne i pravda, ljudi govore o jednakosti, i misle o nemoralu. To jest, kad iščezne moral, zamenjuje ga nemoral.
Iz groba ljubavi niče pravda, iz groba pravde niče jednakost.“
Ne treba nama jednakost ali treba nam nova forma organizovanja društva, to je sigurno. U međuvremenu i ovaj sistem koji nas guši, pa i društvene mreže preko kojih komuniciramo, varaće nas glupom pričom o jednakosti.
Dok ne nađemo „nove mehove“ nije loše podsetiti se i nekih zaboravljenih konzervativnih autora. Na primer našeg Momira Nikolića:
„Nije u istoriji bilo većeg uniženja ljudske prirode od načela jednakosti, koje u gradu daje ista prava najgorima kao i najboljima, ni od načela većine, koje vlast zasniva na količini mesto na kakvoći građana. Tiranija i demokratija imaju istog prirodnog neprijatelja kojega sa istom žestinom progone: ljudsku ličnost koja neće da bude gomila…
Proglašenje pomenute jednakosti imalo je naprotiv uvek za posledicu da je svaki, smatrajući da su mu svi putevi otvoreni, postajao nezadovoljniji onim što je, zavidljiviji na one iznad njega, nestrpljiviji da se progura u prednji red. Nema sigurnijeg načina da unesete opšti nemir u društvo i učinite ljude nesrećnima nego da im kažete da imaju prava na sve i da su dostojni svega.“
Može da bude inspirativno. Pa ko prvi napravi proboj. Nadamo se da nećemo predugo čekati jer razvoj može biti katastrofalno loš. Bez obzira što sadašnji manipulanti, i svetski i domaći, misle da čvrsto drže sve konce u rukama. Čovek je ipak stvoren kao ikona Božija. Sa iskrom božanske slobode u sebi. I nema dve iste ikone a sve su veza sa večnošću.
Izvor: Etos
